среда, 28. новембар 2012.

ЕСЕЈ: ИСКУШЕНИК НА МЕДНОЈ ПАШИ



Александар Марић

ИСКУШЕНИК НА МЕДНОЈ ПАШИ
(Верољуб Вукашиновић, ИЗНАД ОБЛАКА, 2012.)

„Прими ме, Мораво, да се моравимо“, пева песник Верољуб Вукашиновић у једној од почетних песама књиге „Иза облака“ која је у својим корицама сместила песме које певају родни крај и његову природу, историју и суштину српског народа и хришћанске песме и молитвене узлете. Вукашиновић пре свега у амбијент свог родног краја уплиће и питање суштине песничког стварања и сопственог искуства. Он полази од факта да је сам потекао из амбијента Гледићких планина и Мораве и да је песничко биће такође пореклом са истог места. Он у пролошкој песми „Самар“ упоређује писање песме са савлађивањем највишег врха планине, који се, ето символике, зове баш Самар. Вукашановић, од свих планина у овој песми помиње само Ловћен у вези детиње игре облацима, указујући на несумљиви узор, Његоша, али опет символички, усмерава пажњу на микрокосмичку димензију родног краја човековог. Јер „родни“ крај првог човека био је Рајски врт, а Вукашиновић описује свој родни крај као Рајски врт у малом. И тај крај, види се по песмама које следе напуштен је као и онај први. У њему су само развалине и храстови који наступају ка старим воћњацима.
„Храстови силазе у пролећно вече
Да освоје воћњаг бившег дрвосече.“
(Поглед на напуштено сеоско домаћинство)
Таква тематика је и у песми „Извештај са једног места“ где песник извештава са места где је некада била воденица.
„На овом месту била је воденица
И њено ме сада нагони мливо
Да ослушкујем извештаје птица,
Да ишчитавам непознато штиво.“
По овом се види да песник, сам у борби са негдашњим детињим сликама, и сликама стварности које кадрови су опустошења, покушава да дешифрује записе који се крију понајвише у природи, сакривени у птичијем оглашавању. Вукашиновић у песми „Дрво јаворово“ која је написана у духу најбоље српске народне традиције и сигурно се може отпевати уз неки традиционал, природу везује тесно са предањем.
„Из давнина растеш ново
Шумориш нам ово слово
Древно дрво јаворово“
Песник у другом певању ове тросложне песме отворено говори о гуслама које су „разбој језиковни“ и које дају епску потку и базу. Да би дочарао време и вакат у коме се данас налазимо он у трећем певању  прибегава епици, која у нашој традицији све ставља директно и отворено на своје место.
„Лажно доба ловорово
Трули лишће говорово
Древно дрво јаворово“

У другом делу књиге Вукашиновић креће у својеврсно ходочашће и поклоњења, прво срцу Рајевског, Годачици, оцу Серафиму и оцу Данилу у Дубрави, поклања се и штапу владике Николаја, чак и Ракићевој Јефимији, милешевском анђелу, а опомиње се и упокојених песника Бранислава Петровића и Драгомира Брајковића. У песми „Цвети“ он показује суштину духовног трагања и плодова које оно доноси у облику песама, јер песник и пева и моли се или моли се и пева.
„Лењ за молитву, за стихове оран
Кад из дубине задрхти струна,
Укрштам песму с молитвом јер морам
Душу да возим у обадва чуна“
У песми „Ноћ, у августу“ песник посеже за поетиком достојном узора псалмоспевца Давида „Упалио си ноћас звезде“. Он пева похвалу Господу и благодари на свему, чак и на „комарцу који зуји мисао и не да му да у миру  заспи“. Који мир помоње песник, онај светски, неблагословен, мир у коме је све измирено и добро и зло и врлина и грех. У песми „Озон“ он описује тај свет „мира“ који упоређује са микроталасном пећницом „долином смеха долином плача“ у исто време и у коме „у лето јесен из пролећа цури“.
Посебно би се осврнуо на песму „Улазак у пчелињак“ у којој се преплићу два света, која су у самој дубини бића венчана. Телесни човек и духовни полази на свој задатак. Пчелињак је место делања, али сам је символика уређења света, васељене.
„Искушеник сам на медној паши“, песник овиме свет именује даром Божијим, „читач полена и тумач праха“ човека поставља на место свесног домаћина који чита и расуђује о свету и тежи да сам буде у сагласју са Богом постављеним поретком и „у ред пчелињи се монаши“. Он чита „на светлој хартији неба како се црне словесне пчеле и пчелна слова“ и „главу урања у трмку смисала“ сједињавајући се тако са жељеним типиком што резултира смирењем „У мени гасне жаока страха“.
Верољуб Вукашиновић је овом књигом пренео и забележио „бруј предака“, танану духовност која се крије у нашем наслеђу, али и у малим тихим местима по Србији у којима живе велики ненаметљиви људи, које Господ ставља на гору да светле и себе сврстава међу оне песнике наше светле традиције, чије књиге још увек читамо јер у себи садрже истине откривене и оне које ће тек бити откривене Промислом, надамо се кроз још богоугодних и душекорисних песма, које су час молитва и молитава, које зачас прелазе у песму, као што је и то природа Верољуба Вукашиновића, која се час моли Богу, а час му пева.

Нема коментара:

Постави коментар