Из књиге ЧТЕНИЈА, Градац, Рашка 2018.
ЋЕЛЕ – КУЛА
По Хроници Бранка Миљковића
Време стаде
Песма утихну
Свакоје диханије
Клону
Узнеше се смрти
Прождирући
Свако благорастворење
И детињство
Још у утроби беше
Прождерано
Све што даваше
Живот усахну,
Неминовност
Краја узрасте
До неслућених
Висина
Нико немаше
Снаге
Да се окрене
Иза себе и преживи
Да ли се дан
Или ноћ сама
Са собом смењује
Јер нико више
Није бројао сате
Јер замре ротација
И небеска се тела
Помешаше
Са новом звездом
Што се са земље
Димила
Човек узе посао
Шејтану
И демони режаху
Јер дела им
Посташе добра
У односу
На људско чињење
И земља се устраши
И паде на њу
Плач и шкргут
И залуташе стабла
И корење њихово
Поче да се усправља
А планине полегоше
Под чаршаве таме
Мук
Небо заборави
На своје Сунце
А оно луташе
По непознатој
Природи
Која изниче,
Подобна сени смрти,
Из једне борбе
И непокорности
Опела нема
Ни прозбе
Само сила
Човекова
Која се у прах
Растаче
И сигурно гине
Под тешким
Делима
Која прелазе
У суд
Само остаје
Зид
И лобање нагрђене
И песма страха
Која кроз њих
Звони
И неверица
Да беше
То што беше
Авај!
УЛАЗАК У ВРТ
Страшни су ратници
Под земљом војници одбране
Б. Миљковић (Одбрана земље)
Улазим пажљиво у врт
И лако, само лако
Мотиком обделавам земљу
Иако многи вичу удри
Готово богобајжљиво копам
Да не бих случајно узнемирио
Неког претка похрањеног
У капсули за путовање
Ка новој звезди
У сржи Космоса
Која се и Сунце правде
Назива
Јер ко ће да нас заступи
Кад ланац живота крене
У супротном смеру
Кад контраперспектива
Буде и дефинитивно оваплоћена
И постанемо очеви
Својих очева и дедови дедова
Сваки човек када постане карика
Која везује нас
За Творца и извор све суштине
Зато смерно као на своме
А опет поклоњеноме крешем
Разгранато дрвеће и узбуђено
Треперим да се то не осликава
Рука или лик везе битне
Оклопника који држи завет
Зато у покајању бојажљиво
И рђу са оклопа стружем
Да се опросте, позлате промашаји
И свака кап зноја, крви
Прими у залог
И засија новим светлом
КАО БОЛАНИ ДОЈЧИН
Тако су далеко певања
У овом такозваном миру
Мучи се душа да устане
Као Болани Дојчин
Јер ено под зидинама дана
Чека је мегдан
По пољу унутрашњем
Посред срца
Ено Георгије већ пробада
Алу страсти
Па и сам гине
Под венцем златним
И Димитрије са њим
Под ноге ставио врага
Зидине да утврди
Пут ка непропадљивом
И мору мироточном
Благоуханог сведочанства
Тако су далека певања
У овом такозваном миру
Мучи се душа да устане
Као Болани Дојчин
Ђурђевдан 2016.
РОДОЉУБВЕ
... и када би из земље
Ископали пса да лаје на нас
Бранко Миљковић (Домовини)
Од силног лавежа
Не чујем песму
Коју ми говориш
Или бар мислим
Да је још увек говориш
Разабирам по неки глас
И ухватим се њега
Али он чили брзо
Под буком коју ствара
Повампирени чопор
Како да кажем волим те
Кад изуједана си сва
И нема здравог места
На теби
А пси лају хорски
Али и соло
Гној просипају
Шире болештине
На капијама
Прождиру душе
Како да ћутим, волим те
Кад расту у мени
Час бес невиђени
Час безнађе и чемер
Од силног режања
Не чујем песму
Али је певам сам
И прислужујем даровима
Пред кивотом
Из кога ћеш васкрснути
РАЂАЊЕ ИЗ НЕВИДИМОГ
Тако близу мене
Други ваздух дишеш
Бранко Миљковић (Ариљски анђео)
Може ли Византинац
Да се роди толико касно
Као посмрче хиљадугодишње
Употребе светлости
И да ли семена
Којима се хранила (златоположена)
Стварно проклијавају у нама
Јер гледа нас са зида
Представа ратника Царства
Пронијар Христов
Између два друга
И високи архијереји
Са књигом пламене објаве
У рукама
И крилати младићи
Вечита браћа са мачевима
Али и са лекаријама
Које позајмљују
Бесребреницима
Може ли Византинац
Да се роди у време позно
Ако од овог ваздуха окађеног
Удахне
Или ако осети присуство
Негдањих рибара светлости
Може ли доћи до речи
Од заглушујуће буке
У коме човек засео је
На трон и заклања
Својом буном песму
Свјати Боже, Свјати Крепкиј
Док малтер се мрешка
Као опна
Под навалом времена
И показује обрисе невидимог
У мноштву брежуљака
Које свако различито чита
Коментари
Постави коментар