ПЛАТНО ЈУТРА
О слободи треба говорити. Шта је то слобода? Је ли то безгранична пољана, на којој играју наше мисли као дивљи коњи? Могу ли се моје тихе, смерне мисли увек прибројати тој снази, тим сапима у трку, тој радости? Или повремена ускогрудост, рекао бих, која као коров заузима пашњаке немилосрдно?
Моја буђења све су комплекснија. Састављена су од многих питања, чији се низ наставља све до хладног млаза воде у кади. Тада, наравно својевољно, лице изненадим новим даном и схватим да време је да тиху молитву кажем. Не баш кажем. Да потече, онако без речи, као стање благе захвалности. То траје до сусрета са огрубелим фротирским пешкирoм. Када га одложим могу и да се прекрстим и поздравим самога себе у одразу мојих слика. Оне су увек спремене да уместо поздрава покажу неки нови детаљ, мени промакао. Изненађења која ми приређују дела рукодеље моје, моје запитаности, некада су само, до сада непримећени односи површина или нова готово микроскопска пукотина на бојеном слоју. Односи сведоче несагледивост стварања и оне слободе с почетка јутра, а напрслине тешку руку времена, бору на делу, на лицу које сам свикао.
Ритуал јутра смањује моју запитаност и сужава слободу на врло уску меру. Стављам лонче пуно воде на ринглу шпорета и седам пред штафелај доручка. На њему једна слика, увек једна иста слика. Неко би помислио да је на њој престава мртве природе, рецимо са чашом млека и нарезеним хлебом , поред тихих јабука и тек назначених гербера у позадини. Не. Платно јутра садржи, тек неколико, на први поглед апстрактних форми. Оно је само дубина. Дубина наступајућих минута, нестворених суштина. Оно је само грађа за будућа дела, онако започето пре много јутара, када су и питања била мање сложена и проблеми лакше решиви. Површина платна подмлађује се сваког јутра и белина његова све је блиставија а тама његова све је гушћа. Крајности његове све су даље, као и разлика моја два супротна стања: стварања и учмалости. Вода брзо проври и немам много времена да се одлучим како ће овај дан почети бљеском или тамом. Кашичица кафе, кашичица шећера и честица тамјана која подиже танак стуб миришљавог дима уз лонче. Надолази тамна плима и све ми је ближе. Кротим је у шољи два пута веће запремине но што је има напитак. Окрећем леђа платну јутра и лагано уносим топлину у себе. Топлину, готово црну, покушавам силом ума да преведем у буђење и углавном успевам.
Коментари
Постави коментар