РЕПОРТАЖА: Мећавник

БУДУЋНОСТ У ПРОМИШЉЕНОЈ ДРЕВНОСТИ

Иако је данашњим путницима доминантни звук брујање мотора аутомобила, у крају као што је ужички као да повремено иза неке скривене звучне завесе доспе звук пастирских двојница или се заоре скупљени гласови од еха који одзвањају овим планинским крајем. Када томе додамо пут за Вишеград поред лепо осветљене старе ужичке тврђаве, који води кроз мистиком засведену Кремну у којој прота Захарије записао је речи чувених пророка Тарабића, па даље ка тинелу „Шарган“, који је овога пута био затворен и обилазнице око њега препуне четинара чији су облици као извајани, човек је већ припремљен за оно што следи. Ако сте помислили да идемо ка чувеној шарганској осмици вара те се. Упутили смо се у Мећавник или Дрвен-град.

С пута он је опасан зидинама са крстоликим рељефима. Пред главном капијом је огромни топ из давних времена, а ми садашњи људи и зантижељници улазимо на мала врата, где нас дочекује скулптура у облику људске главе која има шлем из ИИ светског рата и уз то још чачка нос. Ваљда из досаде. Чим смо загазили плочником Мећавника приметили смо да газимо по дрвеним праговима и гредама, зналачки сложених у равни плато. На самом крају платоа доминира црква брвнара изразито косог крова, на две воде. Пут ка рецепцији водио је преко Трга Никите Михалкова, а по добијеним кључевима упутили смо се коначишту изнад кафане „Проклета авлија“. Пењући се уз, наравно, дрвене степенице оставили смо нараџасто-жуте светиљке да се боре са планинском маглом.

По ходнику коначишта разастрте су тканице прелепих народних шара, а зелена врата соба сакривају једну аутентични поглед на могући изглед спаваћих соба у старини. Све у соби одише неком древношћу, али све је ново. Наравно лепо опремљено купатило и ТВ плазма са даљинцем. Дакле, наизглед, за модерног човека, све је ту. Када шкљоцнете даљјинац један од кабловских канала доноси само снимке са концерата „Забрањеног пушења“ и репризе емисија „Топ листа надреалиста“. Е, ту смо. То је наш први директни сусрет са домаћином овог града на планини. Кажем директни, јер смо привремено и живели у његовој уметничкој разради идеје етно села.

Када се магла разишла, а ми одморили сишли смо на плато испред коначишта и избили право пред апартман Дијега Арманда Марадоне. И већ, иако је јутро, река туриста тече овим местом. У башти ресторана после кафе и доручка покушајте да наручите, рецимо неки газирани сок. Можете само да покушате, јер се у Мећавнику служи искључиво природни сок под називом „Био-револуција“, на чијим етикетама су Тито, Дража, Че Гевара и сам Емир Кустурица. То је други директан сусрет са домаћином. Улице и тргови носе називе познатих људи из света филма као што су Фелини, Брус Ли или Андреј Тарковски, па из света књижевности Бранислава Нушића, спорта Новака Ђоковића, научника Николе Тесле. Дуж њих уместо жардињера поређане су шерше и лонци на туфне из којих расте разнобојно цвеће. И свуд а мирис дрвета, на који се касније навикнете и јер и сами постанете део декора.

Са Дрвен-града се пружа леп поглед на околне планине са једне стране и на долину у којој је насеље Мокра Гора. Сверемена на време се зачује врска и радосни узвици са недиљиве шарганске пруге, а једна мала птица у свом монологу може да замени хорове. Тишина, ипак, овде влада упркос бројности посетилаца и близине пута. У стању те тишине која обузима сваког можемо обићи и „Галерију мацала“ у којој је била изложба карикатура посвећена, погодите чему, дрвету. А за оне који не могу без потрошачких навика постоји продавница сувенира у којој је све у знаку Мећавника и филмови, наравно Емира Кустурице. А ако хоћете да се и потпуно предате перцепцији и погледу на свет нашег уметника отићићете, као што смо и ми урадили, у биоскоп у самом граду и погледати најновији Кустуричин филм „Завет“, који вас неће оставити равнодушним, јер је сниман у аутентичном амбијенту Мокре Горе и говори језиком уметника о идеји стварања, љубави и о свету који у злу лежи.

Самог Емира Кустурицу нисмо срели, јер није тренутно био код куће, али сумњам да би нам много више рекао од онога што смо доживели жевећи пар дана окружен кућама од дрвета и ходајући дрвеним путевима, понегде и каменим стазама и дружећи се са љубазним младим особљем Дрвен-града, које махом гравитира на Мокрој Гори и у њеној близини. Једино нисмо могли ових предивних септембарских дана да замислимо ово место под снегом. Али с обзиром на име Мећавник могли смо сваког трена да очекујемо обелеле кровове и покривене тргове снегом.

Остављамо Мећавник , који се и даље гради, а када други пут дођемо сигурно ћемо затећи нове тргове и улице, можда и нови филм Емира Кустурице или можда и самог домаћина ове матерјализоване уметничке фикције оплемењене погледом у древност, а понајвише у једну од могућих будућности.