ПОЕЗИЈА: Бронзани човек


БРОНЗАНИ ЧОВЕК

Срео сам га на тргу
Где живе бронзани људи
Мислио је да сам од сорте
Чије се месо у бронзу претвара

Кожа му блистава, разапета
Око неког црног сунца
Једна му рука срасла с пушком
Из друге барјак изникао

Трговци су дозивали купце
Грубо изливене у давнини
Ткиво трга је пуцало
Под тешком историјом

Питао ме је када ће
Моје месо у коју чврстину
Рекох да камени људи
Изумиру из дана у дан

Да прашина, углавном
Једе преостале људе
И да се деца уранијума
Данас играју рата и уништења

Он се зачудио
Изашао на стену
Задатим пркосом загледао у облаке
Иза којих, ваљда, живе златни људи

Коментари

  1. Лепо си написао Ацо песму о нашем бронзаном човеку :)
    премда киша опет пада и тмурно је,ја ћу ипак бити оптимиста па ћу рећи и да;
    не заборави,да под сенком овог бронзаног човека,
    још увек златна деца одмеравају своје снаге,
    златна деца обасјана Сунцем Правде,
    неки Антоније,Арсеније,Стефан,Немања....

    ОдговориИзбриши

Постави коментар