Ниш, Константин, летописац
Дејану Стојиљковићу
И дође летописац са пута
Из неке далеке провинције
Са леве или можда десне
Стране реке која истрајава
Да проговори о Царству
А цар беше нашега рода
Ако не од семена оно од земље
И вероваше у баштину
Свога оца и оца његовог
И вероваше у ново под Сунцем
Тако и хроничар за Константином
Узимаше мало од једне па од друге
Стварности човечанства и света
И све их у реалност запертену
Страхом народним преведе
И тако они који идоше за Царем
Видаше ране порушеном телу
А сумњива лица узурпатора
Копаше по лешинама, по крви
Гладни, жедни, сиротиња ума
Док губа на души народној
Проказиваше обале оне реке
И град њен као на кривца
Постављајући локаторе срама
Једнога септембра или марта
Да само још кажемо да овај (летописац)
Дође из старих римских винограда
Потоњих византијских , па српских
Оставивши неколико младица лозе
Па ако се нађе блага падина, нађе
Из рукописа: Византијски вишебој
Коментари
Постави коментар