Пређи на главни садржај

ПОЕТСКИ ЛЕТОПИС

Претражи овај блог

Ava Justin - Vreme je isecak vecnosti deo 2/2

дана јануар 24, 2011

Преузми линк
Facebook
Twitter
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације

Преузми линк
Facebook
Twitter
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације

Коментари

Постави коментар

Популарни постови

МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Рад Олгице Стефановић

ГРИГОРИЈЕ НИСКИ У ДЕЧАНИМА

Празно је дубље Бранко Миљковић Над овом дубином која се отвара иза твојих леђа бдију јата празнине и снаге док се под балдахин свитка који у вечности тумачиш склањају већ замукли гласови песника Они се преко празнине настале наместо гласова дозивају као пастири који су изгубили своје браве али речи им без Тебе нема и зато као мали Купидони нишане твоја црна замашћена слова Због тога им узимамо муку и страст за љубав туге њихове певамо и хватамо се за руке коло ватре да заиграмо без осећања за ниште сахрањене у коловрату светлости и снаге Над овом дубином која се отвара иза леђа Јерарха певају јата пуноће и снаге једва чувне синтагме којима песнике заводе живуће хране и толе а смирене васкрсавају да им буђење узалудно не буде Света Три јерарха 2021.

МОЛИТВА СВЕТОМ АМВРОСИЈУ МЕДИОЛАНСКОМ ЗА СПАС ИТАЛИЈЕ ЗЕМЉОТРЕСОМ ПОГОЂЕНЕ

У дану када се са прахом поравнава Труд и молитва прелази у вапај Док игра земља под погледом Господњим Застиђена уместо људи и престрављена Указаном сликом људских непочинстава Молимо ти се свети Амвросије Коме пчеле у уста дадоше сладост Још као младенцу у колевци Заслади овај мук и страх и дрхтање срца У ноћи док тешко дишемо под шаторима Као некада народ изабрани у пустињи А из својих домова изгнани и пусти Док руку се наших дело обрушава И нестаје у трену изазваног гнева Теби се свети Амвросије окрећемо Да викнеш и повучеш црту Добро од зла, врлину од греха да одвојиш И покајање наше примиш и заступиш нас У доба суда када уметност наша и историја Прима знамења пораза и браћа наша страдају И пресељавају се у свет други плаћајући скупо Својим животима за стање у које дошли смо Да ли се нађе седам праведних док још стрепимо Као некада Аврам у смелости пред Богом Коју и ти свети Амвросије имао јеси и имаш Заузми се за наше гр

ЕСЕЈ:Свети Спиридон и Срби

Образ Светог Спиридона Свети Спиридон и Срби Повод настанка овог текста је у чудесном осећању празника на дан када се у православном свету који поштује јулијански календар прославља свети Спиридон, заштитник острва Крфа, а на Западу и у код православних који негују григоријански календар прослављао се Божић, један од најрадосних празника Цркве. Дан је почео тако што се већ неко време затурени црквени календар нашао у рукама моје жене и она са занимањем прочитала да је данас, то је био прошли петак, Свети Спиридон Чудотворац. И сама констатација «да је данас» а не «данас се прославља» је у нашем народу израз веома живе вере и осећања присутности светитеља који тога дана уписан у календар. Свети Спиридон је једноставно био присутан васцелог дана. Колико овај светитељ значи нашем, српском, народу илуструје једна готово библијска, епска прича о спасавању целог једног народа и његове војске и државе. Храм Светог Спиридона у Трсту Црква светог Спиридона у Трсту Прича би могла

ЗАУПОКОЈЕНА ЗА ОЦА ПЕТРА Г.

Силазио си у најдубље јаме Разваљујући сва врата Не би ли што више Овчица сачувао И у блату, и у балеги И у сваком живом песку До колена, до појаса А изнад, на рукама, раменима Храм осликавао Редовао порту у јабукама Сањао крсно знамење На врху Мораве, врху Груже Сјајан и монументалан знак У међувремену Сабирао своје пилиће И једва их од орлушина бранио Јер хоће мрак на освештано И безбожник на убожјака А главна битка Она у срцу, невидима, тешка И газио те стампедо у сну Али и у животу Као некада Древнога И непомјаник ти тикве О главу лупао Наследници лажних учења Претили ћеле-кулом Али опет би ти Да само време је било то Раме уз раме са Курсулом За Вождом У шанце над Краљевом Или старим Градцем Много се за тобом прашине Тако да од гласова Пеку очи А увек када сам те сретао Чинио си ми се јагње Огрнуто вучјом кожом Као и сваки Србин што је --------------------------------- Али онај ништи и по

ЕСЕЈ:Поводом канонизације преподобног Јустина Ћелијског

СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ - СТРАДАЛНИ ПОЕТА ( Скромни поглед на књигу «Богоносни христолов») Човек страда у овом свету, јер свет какав је сада како смо више пута чули и осетили у злу лежи. Човек домаћин тога света састрадава са светом и бива узроком целукопног страдања у томе свету. Он једини страда са знањем, са свешћу о самом страдању и практично сам је узрочник и главни лик у тој драми. Главни заплет те драме је спасење човека као боголиког бића и самим тим и света коме он домаћинује. Ако је свест о страдању услов учешћа у драми спасења, онда су они најсвеснији међу људима највећи страдалници и трагичари. Један од великих страдалника био је доктор Јустин Поповић, Свети Јустин Ћелијски, Нови Богослов. Где се обрео Јустин, у воденици смрти. За њега се свет открио као једана велика воденица смрти, која гута генерације без престанка и застанка. Колико је само страдање у спознаји те визуре света, који су други или волели до утопије или мрзели до пакла. Њен жрвањ меље све како у једно

СВЕДОЧЕЊЕ СЕБАСТИЈАА САЛГАДА

Фотографија/кадар из филма Со земље По филму Со земље Вима Вендерса и Жулијана Рибиера Салдага Мали је човек, кажем да у себе прими несреће мноштва појединаца јер није властан да стаје између човека и Бога док траје суд и судбина се надвија над животима Људи који лутају џунглом без пророка који се разуме у звезде и види пламен који гори над обећаном земљом ишчезавају за вид, за слух једино можеш да будеш сведок И коњи расни усред оазе која, кажем, била је налик рајском врту, покривени нафтом древном поново ослобођеном смрћу праве последње кораке, без снаге за кас, за галоп без осећаја за небо Али и да одеш на север побегнеш од људи јер си се постидео њихове похлепе, крволочности на плажи, слици хоризонта видећеш сигурно бића оживелих кљова и сетиће те на пакао из кога покушаваш да избегнеш радећи свој посао Зато осврни се иза себе, иза времена иза уснућа родитеља видећеш да се Аркадија, т

(НЕ)ИЗВЕСНОСТ

(НЕ)ИЗВЕСНОСТ Над светом се пустила Роса из неизвесне твари Ноћу Борислав Радовић Ми не знамо Док прска вода У искону задатој литији Кроз земљу, мртву Кроз живу Да ли нас кропи благост Или ће гљиве да проникну Кроз сваки плод Као ватра унутрашња Ми смо у страху Ако у нади нисмо Брецамо на сваку кап И заборављамо Како се глава прислања Да прими искре Благодатне росе Ми никада нисмо сигурни Ако не верујемо У узвишеност неба И тачни прорачун милости Којим дише васељена На тврдом обећању Постављена ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ

ЕСЕЈ: О Бели Хамвашу

МУДРАЦ, РОМАНСИЈЕР, ЕСЕЈИСТА И ПЕСНИК ( О књизи изабраних есеја Беле Хамваша «Историја и апокалипса», Драслар партнер, 2010.) Када се појавила књига са звучним насловом «Историја и апокалипса» и то у опреми са распећем на корицама, као да се отворила нова прилика, не тако честа, да се човек отисне у још неистражене дубине. Да је та сугестија тачна потврђује и кратка биографија Беле Хамваша где се он именује «мудрацем, есејистом и романсијером који је запостављен и потиснут мислилац чији сви рукописи још нису доступни, али се полако објављују и да смо све више сведоци да ће прошли век у Мађарској имати још једно крупно име, а свет једног од најзначајних мислилаца нашег доба.» У «Похвали Бели Хамвашу», која је на месту поговора ове књиге, Владета Јеротић каже да «огромно интелектуално знање није угушило веродостојно стваралачко врело» и још да је у бити тога врела Софија – Мудрост Божија. Јеротић примећује да Хамваш са подједнаком сигурношћу приступа свакој теми и суштини, било да је у п

САФАРИ ПО БЕРГМАНУ

У црно белом кадру са смрћу играм шах можда су око нас и стене високи стећци у улози дивова који су вековима одвраћали северне морепловце Иначе у току је сафари од сцене до сцене не овде нисмо на слоновима нити је плен наш лав ми се уживљавамо у давно одигране улоге без оптерећења као и сваки туристи Наши водичи Масаји плавокоси су и све знају о кинематографији познају опасности лоше ухваћеног кадра и воде нас до дворишта препуног крошњи у којима се лако могао сакрити леопард у поподневном одмору или осматрању То је та тајанствена зверка та кућа, из познате сцене та непостојећа форма фикција која прелази у дрвеће, траве и море прохладно море у коме се купају само они који сматрају да је море ту да бисмо се излежавали на песку сачињеног од остатака живуљки које су своју партију шаха изгубиле у дубокој прошлости Ништа нам не вреди што смо у селу које дише подневним пљуском и што спавам

Омогућава Blogger

Александар Марић је рођен на Света Три Јерарха 1973. године у Београду. Објавио је књиге песама „Ст