Христолико срце света(део писма оца Јустина)

Христолико срце света(део писма оца Јустина)

Свака твар је за мене символ Бесконачног, символ Бескрајног, јер се свака твар завршава бескрајношћу, свака коначна твар залази једним крајем својим у бесконачност. Ништа није крајно, ништа сопствено своје, све је тајанствено и бескрајно. Мени изгледа да свака твар прича неку тајну Божју, тајну Логоса. Необјашњиво и, можда смешно, свака моја мисао о ма којој твари завршава се спонтано молитвом; неосетно свака мисао прелази у молитву. Ја осећам и знам да могу да мислим о твари, но да домислим недомислиму тајну твари, то није моје, не припада мени; мисао се моја еманира у молитву. Све је компликовано, све тако чудесно, свака твар има срце, живо и уздисајно срце, и како ми је тешко што нисам омолитвио себе, да свакој твари коленачки приступим, да јој се молим, да христообразно срце њено адорирам. Да није мог Сладчајшег Исуса - ја не бих имао тачку ослонца на овој планети; душа би моја ишчилела у безумљу. Јасно ми је, молитвено јасно, да је Христу било неопходно назвати Себе и Своју науку Еванђељем = Благовешћу. Заиста, до Христа и без Христа сав је свет до дна био загорчан горчином зла; име му је било горковешће; од Христа надаље свет се облаговешћује, заслаћује, обезгрешује.

Драги мој, Христос, Његово прионо присуство, Његово чаробно лице, за мене је најнеопходнија неопходност. Желећи непрестано Њега - како да ми не ишчезне душа у молитви? И да ли могу обраћати се Њему друкче него кроз молитву? Ко сам ја да философирам, да немолитвено философирам о Њему?

Коментари