ПОЕЗИЈА: Вршац, немир, Кармина бурана

Фото: Бојан Миловић

Вршац, немир, Кармина бурана

Тај врт да ли је био налик
Листопадној шуми која до тог трена
Није видела ни ветар, ни зиму
Да ли остала је гола као ми
Несвесни до тада природе и жеље

Усељавају се мисли разне и стид
Страх почиње да добија обрисе
И позив по скривању у свету
Који сав види се и не уме
Да крије нити да лаже

У шумама почињу да се настањују
Виле, разне страхом испредане
Приче, док губим ватру и воду
А ваздух и земљу стежем
У грчу тражећи узрок свему

Хор човечанства запевао је
Страсно и силно после уздржања
Пале се рефлектори дискотеке
Сија около парк и пада на дрвеће
Разнобојна треперава светлост

У градској смо шуми
Испресецаној задатим стазама
Драма се дешава на клупи
У покретима кореографије
Жеље за поновним оцеловљењем

Безуспешно се сударају принципи
Целине која тражи пуноћу
Пуноће која жуди за целином
Смирују се светла и хор сада тихује
А у немиру човек и човечица

Немиру који немире немира рађа