![](https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjh1tEydaQU75RNi5_AHcyTn2ZcDkqvd2xSFPSHyLTRD_fH3mWdofhyncI8eMAq6Ykp6FbHySpP_PequpotEjVFIKtTqbNfa-SNqcO5EY5FjMSeQ9UCjRO2m9cAleWoGcUYqXkVyjXC1pA/s320/vajat.jpg)
фото: Иван Терзић
Срушена кућа, земљотрес
Не поседујем ту храброст
Да одем на место знамења
Где бих тужио за детињством
Као ни да прихватим одлазак заувек
Простор у коме сенке бледе
Кућа у којој растао је свет
У трусној опомени преселила се
У трагове тешко распознатљиве
Остала је само осмишљеност
У непознатом памћењу
Где су неки људи отишли
Да живе у облику замисли
У шуму тишине која је могућа
Само у децембру наслућујем
Тај свет устројен невидимо
У савршенству сваке идеје
А покрете света чулног и датог
Осећам као таласе узнемирења
Као цунами, ураган заротиран
Или земљотрес ниспослан у зору
Да нас пробуди у просторима наде
Коментари
Постави коментар