Црно-бели кадар, иконописац, царства
Милану Ђокићу
Премотавам црно-бели кадар
Скинут са старих трака
У њему се једна младост
Стидљиво осмехује и за трен
Открива унутрашњу лепоту
За то време исти човек
Само деценије старији
Усавршеним покретима уметника
Слика ону исту стидљиву младост
На позлаћеној липовој дасци
Шта је човек те га се опомињеш
А тек царства тешко стицана
Дугим вишебојем векова
У свету који меље све рођене
И тражи позајмицу без остатка
У потрази за мистичним писменима
Која неизговориму реч граде
Генерације засађују међе путева
Знамењима одлазака и наде
А кадрове усхита младог царства
Није имао ко да забележи
Само се памте битке, победе и порази
И књига историје мења наслов
У овековечену књигу братоубиства
Једино црно-бели кадар
Где младост просијава и доброта
Узрокује очекивања да књига живота
Коју држи на крилу намучени и Васкрсли
Састоји се из честица виђене лепоте
До тада танка веверичја длака
Оставља траг пигмента
Направљеног од сувих буба из Индије
По подлози на којој зечја кожа доминира
Који у јединству са човеком векује
У игри светла и вечног живота
Коментари
Постави коментар