Берђајев, женственост, средњовековље
А она женскост коју види
држи у једној руци Богодете
у другој скиптар царства
изливајући са песмом девства
воду живота на људе
У смени дана и ноћи
Том обреду задатом
У самом корену Поезиса
Плови философ у незнани
И неизмерни му крај
Док извире Ново средњовековље
Он полако скида приземно
Са вечите женствености
И даје јој првенство
У наступајућој ноћи цивилизације
Он сам одлуком већ живи
Наступајуће доба, верује, пророкује
На дати му призор лепи се зло
Које недри и обузима свет
И плаши га као дечака
Христос је и даље живот
Атмосфера чудесног јављања
Распињачи и даље реже
Уједају га за руку чудотворку
А он их храни надом
У смени дана и ноћи
Тој причи старој као свет
Човек сачињен од мисли
Плови у пророчки му откривено доба
И стеже га самоћа
Међу толико гласова подигнутих
Коментари
Постави коментар