ЕСЕЈ: Песници у Жичи

ЖИЧА НАСРЕД ДРУМА
(Песници у Жичи, Повеља 2011.)

«И нама мучног овог и зло пређеног пута жалним путницима – од зла и неистине, како се рече, не могавши да одахнемо – указа се сен насред пута.»
Димитрије Кантакузин

Овај преко потребан предах Васко Попа дефинише, прво у сферу срца. Тај хлад и одмор је липа насред срца. Хлад који она ствара расхлађује захуктале мисли. Оне се са њом боре и успевају да прозеблим својим осећањима подметну огањ од самог плода срца. Срце, дакле, сагорева, изгара.

Замор земаљских путника ка постојбини небеској, Попа илуструје другим преписом Кантакузинове слике. Путници саградили кућу под хладовином и не желе даље. Ушанчили се, од дрвене грађе срца, дом подигли као ров, платно границе одсудне одбране. И трају у свој својој судбини и удесу. Та кућа је неуспела небеска ћуприја, која умире и васкрсава у непрекидном и незауставивом точку историје. Кућа насред друма. А једна таква кућа јесте и «црвена госпођа» Жича.

БЕСЕДЕ У ЖИЧИ

Православна духовност је идеал који измиче, уклања се с пута тражиоца. (...) Уметник ствара своје дело на трусном подручју своје сопствене личности. Треба разумети готово сталан земљотрес који је основа са које уметник ствара.(...) И како је дух безграничан, тако су могућности духовне уметности – неограничене, ако не и безграничне.
С обзиром на околности у којима смо се нашли, за нашу бисмо молитву могли позајмити речи из молитве којом се, негде око 1242. године, неки непознати калуђер из Милешеве обратио Светоме Сави: «Пожури се, Свети Саво, и пакости избави нас, јер јади велики и ратни рабе твоје обузимају.» Не с мање разлога, могли бисмо се послужити и речима којима је, негде око 1330. године, вероватно Данило старији, молио Богородицу да Христа «умоли да се избавимо од најезде паганске, и од сваког вреда, и међусобног рата».
Византија је једна метафора за свест о пореклу, свест о извесном насушном континуитету. (...) А што се тиче спаса, или спасења: када бих мислио, или осећао да га нема – зацело не бих уопште писао песме. Јер моје песме покушавају да свету кажу да, хватајући се коштац са заводљивом представом о општем бесмислу свега.
Песнику је, надаље, додељено што је чин удесене радости, да копа по задатом језику не би ли некако изнашао дубље лице Речи, не би ли испод њеног наличја често и наказног, угледао, закратко, завичај божанске благости и заталасане питомине неког чудесног живљења.
Поезија није у језику, него у бекству из језика.(...) Језик је поуздана ризница свега постојећег и свега искуственог. (...) Песник је онај који се одрекао осталих могућности, да би у огромним просторима и несамерљивим пространствима изван језика проналазио драгоцена зрна поезије.
Наш древни православни манастир Жича, који се у првим деценијама тринаестог века уздигао на овом месту, делио је историју са својим верницима, Србима, заједнику злехуду судбину... Дели је и у овом тешком часу... На самом крају двадесетог века.
Ако постоји кључ у којем су ми се овај свет и универзум , као и ово постојање, такорећи од свог рођења, указивали отварали, онда је то био кључ «мистичког усторјства света». Као што је Свети Извор, у духу православне апофатике, апсолутно недосежан, нисказив и несазнатљив тако је и овај свет, као његово дело, «изван сваке очигледности». Иза онога што се види, увек сам осећао и назирао оно што се не види, а које као да је било стварније од свега видљивог.
Стид је последњи доказ да смо људи, најлепши украс људскога лица. (...) Није ли први најневини стид везан и за наше прве стихове, које песници сакривају као највећи грех и срамоту. Није ли мене тај грех и тај стид довео на ово место? И нема ли нешто постидно у сваком признању које добијамо у овом страшном и срамотном времену.
Данашњи песник је свестан да безброј претходника, знаних и незаних на неки начин суделује у његовом чину.
Од жеђи би скапали да нам – из пјесме и књиге и са манастирког зида, из иконе и фреске – свагда када је тешко, није прснула и загргољила она изговорена, написана, она «нацртана вода». Савина вода.
Прибирамо се у похараном окружењу, на јаловој чистини, у вишеструко осиромашеној земљи, без живородне тајне, без тајне у којој је снага опсатајања. (...) Песник се може уморити, може запасти у очајање и безнађе, и певајући о свом клонућу, донекле га речју превазилазити, али он не може прећи у непријатељски табор, онај у коме су поробљивачи и силници.
Природни простор песника је маргина. На њој се нису увек најбоље осећали, али одатле су најбоље могли да читају готово неразумљив текст овога света.
Око српског песника огледа се у чађавој срчи, ухо ослушкује дамаре згаришта врачарског, косовског и хиландарског. Где Сава, певач на стакленом мору, чини да се крхотине преобразе. Један зове: приђите, огледајте се у својој немоћи, призовите силу Божју. Друга брише чађ са себе претвара се у прозорско стакло сведеним шарама.
Као што је Жича Божји дом на земљи – у овој широкој долини крај главног пута – да се из свих даљина види – тако би и пјесма требало да буде ехо оне Ријечи која би на почетку. И би у Бога. Али, мало је њих који тај ехо чују, још мање оних којима је дато да га у стих призову.
Поезија је облак из кога се тек понекад зачује глас Господњи.
Није песнику дато да преображава Творчево дело, већ да речима мења оно су људи у својој грамзивости, властољубивости, самољубљу и осионости од Творчевог дела учинили.
Поезија то је истина. Истинита реч чини песму, она у поезији не стари и постаје, као и сама песма, ванвремена. Значи истинита реч учинла је да песма победи време.

ПЕСНИЦИ У ЖИЧИ

Миодраг Павловић, Љубомир Симовић, Иван В. Лалић, Милосав Тешић, Бранислав Петровић, Стеван Раичковић, Алек Вукадиновић, Матија Бећковић, Борислав Радовић, Рајко Петров Ного, Милован Данојлић, Мирослав Максимовић, Злата Коцић, Ђорђо Сладоје, Новица Тадић, Братислав Р. Милановић, Петар Пајић, Иван Негришорац.

ЖИЧКО СОЗЕРЦАЊЕ

Може ли данашња поезија да се такне бар делића Неба, у времену земаљске журбе и све осетније кризе свих вредности. Кризе од грчке речи крисис што значи суд. Сви осећамо тежину тог суда. Тражимо начина да се извучемо са што мањим последицама, трагамо за сламком спаса. Има ли места поезији? Имали хлеба песницима?
Хлеба? Узмимо ову уморну, како се по новом каже сморену цивилизацију као једну поетску пустињу. Пустињу којој не мањка воде, већ само Неба. Када је у пустињи безводној кушан Господ наш Исус Христос Спас наш, Богочовек а не сламка, његов одговор био је да човек не живи од хлеба већ од сваке речи која из Божијих уста излази. Одговор је од речи, живи се дакле од речи.
Шта данас заточници речи да кажу на кушање у пустињи која ускраћује Небо? Шта данас да раде залутали гласници поетике на поље сатанске економије и поприште тужне и залудне борбе за опстанак оних којима је Небо обећано? Да траже речи које могу украдено Небо да окусе. Да траже мале оазе дубоко у свести језика и високо у свештеном путу жртве народа који том језику припада. Да траже у тишини међу зидинама које осамсто година или већ миленијум ћуте своје Небо и предају га у безмолвију честицу по честицу ходочасницима, а међу њима и песницима, као семе будуће песме која суду не подлеже.
И шта да раде када не могу да се сакрију, јер именовани су песницима, делатељима поезије. Поезије. Опет стара реч поесис и опет грчка што значи стварање. Тако обележени у свету који урушава и урушава се, који разара и разара се, не могу никуда. Вичу гласови плаћени на поете, одредите се према овоме, осудите оно, дајте подршку сада и овде, певајте нам успехе, певајте нам поразе наших непријатеља, дајте нам хвалу, ћутите нам о Богу. Шта да одговори песник Неба. Једино „Заиста вас не познајем“ а како и да их познаје када се урлици њихови мере секундама, а дружбе оностране трају минутима и грађевине стоје у данима. Како да их познаје када ништа њихово не трпи меру вечности и пада када стане пред суд будућег века.
Па шта песници да чине? Да траже Небо у себи и када га нађу да га певају свету и тако пустињу пораза претворе у њиву победе, на којој коров, смрт и грех немају шансе.