"Пуна линија" Душка Домановића

ДИЈАГНОЗА ДУШКА ДОМАНОВИЋА

Душко Домановић „Пуна линија“ Књижевни клуб Краљево 2012.

Књига Душка Домановића, која је недавно изашла, збир је прозних независних целина, које чине један мозаик прича из урбаног живота. Тај урбани миље је уствари Домановићев микро-свет у коме битишу обични људи са свим својим манама и врлинама и углавном претоварени теретом својих амбиција или очекивањима средине у којој живе. Аутор се у неким причама појављује као сведок, а у некима је и сам протагониста својих прича. Због велике дозе аутобиографског, свет је у причама непосредно доживљен, па су у неким моментима, ликовним језиком речено, хипер-реалне.

Али шта је Домановићева реалност?

То је дегенерисана реалност, васељена пала на земљу на којој преовлађује ноћ. Ноћ која је наступила, по Берђајеву, заласком дана Новог доба и наступањем Новог средњовековља. И заиста, све је у тмасти, све кроз сумрак, истина сналази Домановићеве јунаке, они се само у драматичним тренуцима својих живота у њој десе, а све остале тренутке живе у некој нејасној, псеудореалној атмосфери коју ствара градска средина. Пробуђени ликови у својој муци схватају лаж око себе, али нема преко потребног освита. Изостаје зора, све је замка, самсара, па Домановић, као и стил живота којим је урбано прожето не даје спасоносне лекове. Домановић само даје дијагнозу, бележи тренутно стање. Када полази за узроцима он налази поново псеудоузроке, који када се открију само дуплирају или чак мултипликују лажну слику коју дају крхотине суптитута духовности које су једине доступне.

Језик те снижене васељене је такође, да се изразим у духу Домановићевог текста, љоснуо о ледину. Пошто је божанско и усхићено проглашено заосталим и застарелим, језик света Домановићеве прозе умногоме је језик уличног жаргона. Пошто на површину и у први план излази језик обичног и профаног, језик који се употребљава на улици, у кафани, бару у све добија карактер драмског. Јунаци говоре о својим преживљавањима, или их износи аутор стилом којим то раде драмски писци, када желе да забележе аутентични израз и поделе емоције свакоме од нас својствене.

«Пуна линија» Душка Домановића је и прозни вентил једног песника, чија се поезија на неким местима пројављује у пасажима између две прозне масе. И када би се запитали где је аутор, одговор би могао бити у поезији, у којој се и надомак које се налазе Домановићеви јунаци и он сам. У поезији у која је једини зрак истине који пробија непробојно оловно небо духом закржљалог света урбане лажи.