БАШТА VI.
Да није танушних жилица
Којима ме везаше младице
Изниклог поврћа и да цвет
Њихов већ није завапио небу
Уместо мојих прећутаних молитви
Већ бих одавно побегао у шуму
Слободу своју начету да целим
Да руком својом не узсадих
Две саднице родног дрвета
Чији цвет ишчекујем сваког часа
И ваздух ислеђујем да мирис њихов
Већ кренуо није ка васељени
Певајући тропаре свецима заборављеним
Међу зверињем дом бих нашао
Хаљина светлих и бљесак за појасом
Пронoсио бих међу буквама
И рикао као вук да би ме чули
Пси који запишавају ми међе
Крв да би им се ледила и ноге
Одсецале ланцима духа времена
Везане и нагиздане преваром и прашином
Не би за мене било закона
Изречених светом и похотом
Само свежина јутра и киша лака
Дрвеће које трчи самном и урличе
Спавао бих под дивљом крушком
Чекајучи да ми у сан дође пастир
Наш који заборавио се у смрти далекој
Док башту нашу за живот приправљао је вечни
Коментари
Постави коментар