СУПРОТНО ЗАБОРАВУ

Да л враћа се то изненада далеки бог детињства

Ил смрт нам се, можда, указује прерушена

Слободан Ракитић, Сенке на кућном прагу

Данас сам срео

Заборављеног човека

Прелазио је преко улице

Из димензије напуштене

Остављене само крајичцима

Погледа или фрагментима сна

Он је исти онај човек

Какав је и био

Само старији у црној кошуљи

Каже изгубио је оца

Пре неких дан, два, три...

(Да ли сам и ја онај исти

Само старији као и он

Човек уроњен у судбину)

Питам га за актера

Мог јутрошњег сна

Чија је сцена била у кући

Још једног, мада мање,

Заборављеног човека

Који је, такође, исти као и некад

Само мало старији

Поче да набраја добро позната

Имена дечака који су се окупили

Да среде један плац

Поред реке детињства

Која је иста као и раније

Само је надошла

У реку зрелости на путу

Потпуног заборава

Ваведење 2015.

ПОЕТСКИ ЛЕТОПИС