Власти Младеновићу
Ми
можемо
Да
се угледамо
Да
једни другима
Изјављујемо
Свиђање
Речи,
семена
Која
бацамо
И
у исто време
Примамо
На
поља душа
Ми
можемо
Тек
толико
Док
не почне
Да
џигља коров
Садржаја
Коров
који
У
налетима објава
Наилази
Ми
можемо
Као
песници
Једни
другима
Да
држимо страх
Слушаоци
да будемо
И
говоримо
Унутар
бића
Није узалуд
Није узалуд
Ми
можемо све
Да
будемо
Само
не нови људи
Који
ће инжењеринг
Наших
речи, семена
Класирати
И
нека усвојити
А
нека у огањ бацити
Нема смисла да ја коментаришем песму посвећену мени, али пријатно сам изненађен и, признајем, збуњен.Песник док пише, не само што није свестан својих стихова (мислим на истинске, надахнуте песнике), него није свестан ни колико успоставља резонанцу са другима, сличнима. Овде то јесте: рефлексија, ритам, религиозност, по-етика...
ОдговориИзбриши