МЕТАПОЕТИКА: ПРЕОБРАЖЕЊЕ



Свака се твар чини другачијом
Јер светло је добило валере
Мандорле затрептале изнад
Горе у облику куполе

Небо као да прикупља снагу
Док ветар јурца пољима
Одбијајући се од венаца
Набране високе земље

Плод шљиве се вратио
У негдању младост и киси
Река само што процветала није
Враћају се пастири и бициклисти

Посвуда је нешто друго
Лету је крај кажу древни
Који су као и апостоли падали
Ничице пред Мојсијем и Илијом

Природа се сећа трена
Када угледала је лице Бога
И празнује, свечари
Ужурбано поспрема свет

Свакаја твар ми се јавља
Другачијим тоном, бојом
А свет у мени, земља и вода
Празник подражавају

Лепо је изаћи на сунце
Чекати кишу која долази
Са заласком и песмом зрикаваца
Тражи се помоћ негде изнутра

Док јужно од Жиче пламти
И усплахирени људи трче у помоћ
У трену преображени говоре
Лету је крај, а киша ће да гаси

Све је другачије и сумња
Која лежи под каменом, срцем
Бива сувишни пртљаг
Јер преобразио се јесте на Гори


Кроз кога све поста и васкрсе

Коментари