Ко заборави узрок, осуђен је да слави
Нејасне последице
Иван В. Лалић
Овим стиховима завршава се четврто певање поетског низа Концерт византијске музике Ивана В.
Лалића. Они су незабележени мото књиге о којој се вечерас говорило.И не само
мото, они су и својеврстан кључ, којим сам се служио градећи рукопис
Византијског вишебоја. Те нејасне
последице постале су узрок настанка већине песама. Чак и сам покушај
њиховог тумачења и дешифровања постаје један вишебој који се одвија на више
фронтова. На првом месту ради се о фронту историјском, фронту који је само
наизглед, завршен падом Цариграда, у чијој одбрани и у чијој опсади су
учествовали и наши преци. Једни у улози вазала и потурица, а други у улози
последњих ромејских пронијара и властеле која се увелико ородила са српском.
(Мајка последњег ромејског цара била је Јелена Дејановић). Други фронт је онај
културни, који је у овом случају неодвојив са православном вером и уметношћу
коју је она изнедрила. Са уметношћу контра перспективе. Што, ако у језик Светог
писма преведемо осликава се у томе да ће први бити последњи, а последњи
први. Само илустрацијом ова два фронта,
или две дисциплине вишебоја видимо колико су последице збуњујуће, ако се узроци
заборављају.
Поезијом покушавамо да читамо знакове. У Студеници,
негдањем ловишту зеверова, око распећа су звезде, споља је све рекли би
романичко унутра све ромејско, а крајње и на крају српско.Отвара се Жича,
Спасова црква, као корабља спасења, уз мноштво мањих барки, арки, поринутих над
пољем и друмом који води ка Краљеву, флота постављена и узнета брижљивим
византијским везом. А на другој страни, усред сваког прогреса у воденици смрти,
како нам сведочи Јустин Ћелијски, један намћорасти философ Берђајев Николај,
пророкује Ново средњовековље, у коме каже сви ће морати да се определе, за или
против Христа. Знамо нововизантијски одговор, јер исти је као и хиљадугодишњи
сан Ромеја. Па за њим Тарковски Андреј,
путеводитеља успављује стиховима Откровења, а Солжењицин Александар, горећи на
леду истока и у огњу запада, као и Руми, песник и учитељ народа Истока, говори
о срцу и о човеку, и о слободи хоће ли то срце бити опредељено за добро или за
зло. Да не говорим посебно о једном другом Николају од чије се речи још увек
прстена вода на језеру охридском, а када већ помињемо Николаја онда и оног у
крви овенчаног, последњег византијског цара. Намерно кажем Византијског, јер
многи се данас прежу да докажу да таква држава никада није постојала и да се
Источно римско царство никада није тако називало. И баш зато што то није име из
права, него име духа који свепрожима наслеђе свих који бејаху оплемењени
културом коју зрачила је негдашња ромејска империја, слободно можемо са њим у символику
сваке врсте, у молитву , поготово у песму. Или у писма младом песнику Хамваша
Беле, који у страдању на Источном фронту, поред Бога, и руског човека, открива, петсто година после званичног пада Цариграда, мале византијске црквице и душу
којом она одишу.
Многи су топоними још увек у слатком тињању византијском,
многа манастирска правила, које држе од времена оних, многе вредности
проживљене једним миленијом , којима се безрезервно враћамо увек када из пепела,
који начини огањ духа времена, подижемо. Јер постоји нераскидива веза тих
символа, са вишом силом, којом су нам и дати, а неки су дати и самим прстом ангела
у камен, неки опоменом, изненадним смртима, које они упокојени надваладавају,
по обећању Богочовека, и живе интезивније за пример добар и узор нама или пак
на горку опомену. А поред топонима и зидине, које држе, и врата која се за
краљевима зазиђују, као што и једне двери у Палестини стењу, двери кроз које је
Бог на магарету ушао у Јерусалим. Зазидали је трговци храмом и светињом, да их
поново не изненади Син Човечији и не растера их овог пута заувек.
А поред вишебоја, на маргинама , честице. Труње за обнову
царства и то не једног, већ царства прво унутар срца човековог које настаје
када се срце наше раздели са злом и добру почне да ревнује, царства васкрса
Византијског, оног што је у духу, молитви, песми, икони и напослетку, а то би
било и прво, јер за њега каже Господ прво треба да тражимо, оног Небеског. А
сва три имају једно заједничко име а то је Царство светлости. Нека буде светлост.
Коментари
Постави коментар