Плодови
људи су око нас
Разбацани
у симетрије
Привидни
ред, редослед
У
амбалажама дизајнираним
Плодови
људског опстанка
Одржавања
живота
У
свету који се креће
Неумољиво
и мрви све
Плод
је и буковина
Расцепкана
по дворишту
Буковина
која била је шума
И
секира-плод сакована и држаља
Док
делам као настављач
У
полуразрушеном манастиру
Претварајући
крхотине списа
У
смислене кратке форме
Које
добијају нова значења
Разилази
се иверје око пања
Пада
као зрна пасуља са стола
Док
брзи прсти одвајају здрава од
Оних
насељених жижком
Праве
се да не виде одбегле грашке
Јер
ко зна која је душа блиска
И
којој заувек припада расуто
Јер
не сабира се, нити расипа
Без
намере невидиме, недокучиве
Иверје
слаже се у розету октобра
Не
пита се коме оно треба
Душе
су вољне да зру
Да
плодове доносе, рађају
Али
и да покрећу, држе у поретку
Универзум
једног организма
Коме
је темпирана смрт
Биолошким
сатом
И
зато људи стварају, плоде се
Њихове
мисли, руке , нови људи
Рву
се са смрћу, са животом
Окружени
смо људима
Малим
боговима у блату
Који
стварају по узору на Првог
Испуњавају
земљу собом
Али
и новим логосима
Све
чекајући испуњење обећања
О
једном повратку виђеном
Кроз
слике на Патмосу
Очима
оног који слушао је
Својим
ухом срце Богочовека
Плодови
људи су око нас
И
буковина, секира, држаља
И
намера да прођем кроз кубике
Набацаног
дрвета претварајући га
У
огрев, у нови смисао топлоте
И
символ који тера страх од зиме
Чије
извиднице већ терају ласте
А
вране, самотнице, приморавају
Да
се сакупљају у сложна јата
Коментари
Постави коментар