+ Милану Ђокићу
I
Пуштени
су снегови
А
зима беше блага
И
са пуно ведрине
Чини
се да је све устављено
Да
кући може да се врати
Мештер,
а пре свега добри
И
то у једину могућу собу
Једино
преосталу, суву
Са
три прозора која гледају
Ка
сунцу које хода
Повијено
јануарским данима
И
поглед на зимзелена
Вечно
витална дрвета јеле
И
смреке
И
поглед на парк
Негдашњи
шанац и бој
И
осмехе пролазника и деце
И
поглед преко реке
У
даљину ка цркви
Василици
и небу
Сад
пуштени су снегови
По
којима ће се наши
Трагови
открити и дешифровати
II
Чуда
Око
те куће
Чија
си душа био
Кајсија
повијена увек пуна
Слатког
плода
И
смокве које никада
Не
мрзну
Зеље
високо
Као
у Кероловој земљи
И
џенерика заметнута
Увек
са два казана
Обиље
хране
За
птице небеске
Птице
земаљске
Цвеће
и тисово дрво
Мирис
темпертина
И
боја које сабражавају
Виђења
и сва чуда
И
стварање, постање
Чуда
Око
те куће
Чија
душа
Био
јеси
III
У
свету коме је осмех
И
свака благост јерес
Потопљеноме
у злу
Безазленост
зрачио си
Иако
тукло је са свих страна
И
када те разарало
Одсутво
ликова замишљених
Рајски,
преметнутих лепота
И
крв твоја сопствена
Када
носила је отров
Безазленост
зрачио јеси
Немерљивост
човека
Наслућивао
си
И
покушаји визирања
И
перспективе донели су
Ти
патњу и сваку муку
Несамерљивост
човека
Који
Несамерљивог је икона
Тражио
си у пигментима
И
стварао дело достојно
Те
несамерљивости
Јер
и сам, то види се сад,
По
несамерљивости
Ходио
јеси у свету граница
Који
наизглед непрегледан је
У
коме осмех и благост
Изнимка
су и јерес
Безазлен
био јеси
Коментари
Постави коментар