Ивану Новчићу
Ја видех Троју и видех све
Декламује
песник док пролазимо
Поред
некропопле у којој су
Над
гробовима подигнуте мале куће
И
прожима нас језа
Што
од призора што од стихова
А
иза брега село у анаграму
Соколари
деспота Стефана
Пулсира
кроз њега Црница која дуби
Клисуру
у Кучајским планинана
И
носи гласове запретене у жубору
Од
Светог Николе пред којим
Ораси
испуштају своје плодове
Као
зрна бројанице занесеног
У
светлости исихасте
Шта
то говори, мутвак који игра
Улогу
куле изгубљеног града
Или
гроб младе девојке за коју
Девство
и крст беху вреднији
Од
земног живота или једанаест
Каменова
на гробу једанаесторице
Од
који се један у смрти
Обуче
у златножуто и благомирисање
Под
фрескама које само подножјем
(А
то је мера мог духовног вида)
Сачуване
су и саме се досликавају
Док
вода их повремено походи
Када
заборави на примљене заповести
Да
би се поново вратила у смирење
Река
она Црница преко преграда
И
вденичких точкова и хлеба
Разноси
вести са овог места
Низводицом
до Светог Јована
Зидина
тек нешто нижих од човека
Па
се главе ходочансика само
Виде
као у неком перформансу
Живописа
који наметну след ствари
Не
рекох да река носи земљу
Црвену,од
какве и Адам беше изведен
Из
које поред људи и њихове деце, песме
Ничу
у доба ове ране јесени
Стројеви
празе, разбарушене главе купуса
И
боранија опаљена раним мразем
А
повише свега на хриди
Цитадела
старог града обасјана
Као
од белог злата које се кује
У
двема светињама радионицама
Два
силна свеца пламено
Тако
да пали образе и крв убрзава
Поред
оне реке речене већ
Уз
коју стеновита монашка стаза
Истрајава
од врема како је записа
Венедикт
монах, бивши племић
Ја видех Петрус и видех
све
Закључује
песник на повратку
А
шта осетили смо закључало се
У
клети дубокој нашој и већ куца
И
дела и тражи молитву и покајање
И
жељу да се поново тамо буде
Али
овај пут, спремнији на покајање
И
славље
Забреге 2018.
Коментари
Постави коментар