Александру Марићу, срдачно
Ми - две руке постхуме
људска, у божјем клатна:
кад напречац једна умре
ина одужи навијања сатна.
ми - две стопе на стази
у сну збиље, одубоком:
кад прва стане да гази
ина ходи њеним кроком.
ми смо обујам бреста
(бог не заборавља нахоче)
а камоли Адама палог -
и кад жића помете га цеста
и Душе Свети, Сине и Оче
скине с прста домалог -
као прстен који га жуљи,
(заборавив да спас иште)
Бог крвљу твојом проструји
као пламен свеће згасле
и моли се за тебе, метанише
кад оставе те љубави ласте...
Слободан Б. Ђуровић
Коментари
Постави коментар