Свој препознатљив песнички израз из „Византијског вишебоја“,
песник Александар Марић доследно развија и у најновијој збирци Чтенија, али се
он овде јасно артикулише као песнички дијалог са традицијом. Песниково позивање
на духовне сроднике (В. Попу, М. Павловића, Б. В. Радичевића, Љ. Симовића, И.
В. Лалића, С. Ракитића, Б. Петровића, Б. Миљковића, Милана Ђокића) није у
функцији „враћања на старо“, повратак у прошло, него су реминисценције на
песничке мотиве и позивање на њихове стихове у функцији буђења успаваног
духовног бића читаоца, кога из националне и историјске „дремљивости“ и
летаргије може да пробуди само снажан, одуховљен и продуховљен, надахнут патњом
и страдањем, песнички зов. Ако је национално биће наше и успавано, дух наш је
увек спреман за „првозвану светлост / и почетак рeсаздања“, за време у које је
„историја ступила“. Управо се том и таквом читаоцу Чтенија, обраћају, дакле
свакоме, јер „све нас подједнако светиња /опхрвава и претвара / неке у
молитвенике, неке у витезе / и сви се проналазимо осликани / на зидовима пре
доста векова“.
Др Марија Јефтимијевић Михајловић
Коментари
Постави коментар