Лежим
Извиданих
рана
Мртав
Пет
година
Пет
стотина
У
животу новом
Стварам своја
Небеска штива*
Могуће
је
Успење
Јер
спуштао
Сам
се
До
дна
Замишљеног
У
малаксању
Битке
Где као пчеле
Људи
Носе
Нектар
Лекарију
Лежим
Наиглед
само
А у ствари
Путујем
Посећујем
Заветнике
На
стражи
Срца
Дома
неразоривог
Могуће
је
Црвена
течност
Крепост
враћа
И
прозба
Помаже
Отвара
светове
Провлачи
Кроз
димензије
Све
док
Не
запева
Сојка
птица
Умилно
А страшно
А страшно
Као
анђео
Док
моли се
У
трпету
И
лицу приноси
(Коју
по реду)
трубу
*Чарлс Буковски
Коментари
Постави коментар