ШЕРБЕЏИЈИ

 

Ко ће на послетку

Живети у кући

У соби

Која измиче из кадра

Човек са Крлежиним

Шеширом

Или мој отац

Избегли човек

Ни жив, ни мртав

Ни поморац

 

Ко ће рећи

Не гласно, у себи

У пазусима агаве

Становаћу

И бити верни

Слушалац

Тог непрекидног

Исона мора

Који нас тера

Да изазивамо струне

Под прстима

И оне урасле

У наше душе

 

Кад затворим

Своје телесне очи

Видим стварност

Великог плавог Солариса

Камене куће

Људе лепе, а непозанте

Пар на обали

Што пева језиком Шекспира

Језика који тежи

Над морем овим живим

Да се бар као мрежа

Развуче

 

Ко ће на крају

Живети

Усред овог мора

И била његовог

Који се јавља у такту

Невидимог срца

Испијати нектар

Поред камина

Из малих сузарника

Док се спомиње свог завичаја

И поносно пева

За својом планином

 

А мала деца

У стању непомућеног раја

Уз дремеж замишљају

Његову Аркадију

Јер само она могу

Поново да је виде

У непрекинутом сећању

Једног острва

У живом мору

Води која нас памти