Александру Марићу
Шта чека и слути на присмотри анђеоској,
на овој каменштини сињој, паслика твоја,
боже отаца мојих, док око ногу нам,
као вали, крваве, роје се ројте демона?
У чардаку ни над небом ни над земљом,
хриди са које душе се у отворено небо уздижу,
попут ранојутарњих катавасија, из кâма гдје
благује сјеме јечменика у штирову загрљају.
Све што губим пред очима ми стоји, зажмурим ли.
У невидјелу, како нам и пролази вијек,
у оку што нас чарно лаже. Од Дафнија, натрен,
просијевне муња и попут клатна врати нас
уназад, у жиће, из закораченог бездна,
лијева рука Марије из Магдале.
Скидокрстна и блага, из пјева сирина у карст,
у карантин. Из горућега Пакла у Лазарет
клете трпње, гдје тресосмо одежде пуне
гријехова као живина перје од текути.
Лебдио си, Силни, као громова син на гори
Таворској, свуноћ, тада, над пачетворином
овог манастира, који пркосио је дажду и пламу
што сажгао га је у трајању, скоро свег.
Како си пружао руке к нама, тако су из бисага
пуних испадале коине сребрених пјастара,
одзвањајући тупим ударцима о стијење у паду.
Плућа нам бјеху органи свираца што славе
име успења, у вечерњем поју братије.
Над молебанима за падавичаре и отпаднуте,
над оне пале у кукољ, у драч, под мачеве
горде, сејменске. Над клонулима, којима си
љествичник, буди и нашем разгријешењу.
Божјацима што изгријевају свједоџбом чуда.
Задјевени у предио ватре, што пали гробни ам.
Радомир Д. Митрић
Коментари
Постави коментар