у тајном склоништу
где одбегох
када свет нарасте
у мени преко мере
када се учини страна
свака позната ствар
Док грејемо се
на ватри букових
разбацаних срца
ви бисте хтели
под прозирни кров
да завирите
и легнете самном
на одар дивљи
На постељу грубу
око које ме ноћима
лисац оплакује
и медвед чека
да се загаси ватра
ваше сузе
моје сузе извлаче
и сада смо сви
целовити људи
Ево и начелника
града онога
из кога изађох
како срцем озареним
осветљава шумске стазе
и тражи човека
јер и до њега дође
глас моје тишине
и муња невиделе светлости
За коју у овој тмуши
прогледавам
Коментари
Постави коментар