петак, 29. јануар 2010.

ЕСЕЈ: Сузе - лекарије спасења



СУЗЕ – ЛЕКАРИЈЕ СПАСЕЊА
О књизи Зорана Распоповића «Сузе над Србијом»

Поетска казивања Зорана Распоповића, полазе од доживљавања народа као једног мистичног организма, међусобно повезаног. Он као лекар утврђује стање тог организма и дијагностикује болести једну за другом, које су све до једне у сфери морала, а могло би се пре рећи у сфери духовности. Распоповић се ухватио тешког и страдалног посла и успешно га обавио у шест казивања, да би као лекар понудио стари и врло делотворни лек за све падове и сагрешења: покајање. Он лековитост сведочи својим примером у последњој песми «Сузе над Србијом», по којој је цела ова певанија добила име.

Прву слану и лековиту кап излива за за Србијом и Косовским заветом, кога многи заборавише и тиме заборавише и Бога. По речима Светог владике Николаја «ал се Срби Бога не сетише, нити Бога нити својих греха». То стање Распоповић описује током свог летописања српског грехопада. Тај пад је тим већи када се осветли чињеницом да је у 20. веку баш српски народ прошао велику Голготу и да је чак и од неких еминентних јеврејских интелектуалаца признат за Нови Израиљ. Али што је већи узлет, већи је потом и пад. Други вапај душе само се надовезује на питање физичког опстанка српског народа, чији разлог опадања аутор ове књиге, види у суноврату духовном и у обезбожењу његове елите, која тиме постаје квази-елита.

Трећа и четврта суза, једна за другом нижу се за утврђење српске цркве, као стуба српске духовности, али и српске културе која је сва прожета одушевљењем објаве спасења, а посебно као један од јачих фактора опстанка државотворног духа у народу. Та заслуга води од Савиног правилног, симфонијског уређења односа између цркве и државе. Чак и у редоследу установљења две значајне ове народне творевине, јер је прво устројио поредак и организацију Српске православне Цркве, па потом са својим братом Стефаном Првовенчаним реорганизовао државу, краљевину већ ухристовљеног народа. Тако да је српски народ, а тиме и српска нација старија од своје државе, како је то у једном свом историјском есеју приметио др Жарко Видовић, што данас није случај ни са једном европском нацијом, јер су нације у Европи стварале државе. Због ове особине и задатог светосавског и светолазаревског завета, српски народ има ту способност да без државе, када је у историјским вихорима изгуби, преживи са дубоко увреженим осећајем државотворности. Ту способност ојачала је и освештала православна вера. Зато и две сузе за цркву, једна за тело њено, народ и душу њену, веру тога народа у оно највише и добро и спасоносно у богооткривеном свету и објављеном спасењу од греха, смрти и ђавола, кроз личност Исуса Христа и његово Богочовечанство.

Пета суза тече за војинством, изразом српске слободе и спремности да се уз највеће жртве брани и одбрани светиња олтара и светиња кућног прага. Кроз питање и наде да ли ће се у Срба појавити још хероја и јунака, Распопвић се ослања на визију благочестивог и христољубивог војинства. Војинства у чијим шаторима се неће наћи филистејско злато, војинства састављеног од хиљада малих Давида који пркосе својом непорочном душом, војинства које не силује, које се не свети, јер ко се свети тај се непосвети. То је војска митска Лазарева за светитељима у небо вазнета, војска Карађорђева феникс из пепела слободом и Крмчијом Савином васкрсла, војска која прелази Голготу албанских планина и сеје благоухане и освештане кости по свим континентима земаљским ради слободе, части и опстанка свога народа, цркве и државе. И шеста суза пада за правду. За онај високи морал који приказује песма «Марко Краљевић и Мрњавчевићи» у којој Марко нити суди у корист оца, нити у корист својих стричева, на које чак и не окреће главу, већ суди по правди Бога истинитог.

Зоран Распоповић на крају увиђа да је Србин, због свих ових запуштених и напуштених завета и остављених вредности, постао сам себи супротност и највећи непријатељ. У томе је, по аутору, сва несрећа народна. Распоповић на крају опомиње своје савременике, да се не оглушују његовог позива на поправљање и сагледавање својих грехова и промашаја, јер то од нас траже нове генерације. Тако да Распоповић на крају позива, да ако нећемо да радимо на себи по оном Божанском високом, макар да порадимо по оном људском да своме потомству оставимо што бољу ситуацију и услове за опстанак једног високог идеала и вредности које су нам задали наши многострадални преци. А ко Бога не љуби не љуби ни човека, и исто тако ко човека не љуби ни Бога не љуби.


Фото> www.prezviter-ivanterzic.blogspot.com

Нема коментара:

Постави коментар