ПОЕЗИЈА: Триптих о сведочанству

ТРИПТИХ О СВЕДОЧАНСТВУ
са два обраћања

Свет је сведочанство
И нема покрета незапамћеног
Ни малог таласања воде
Ни плахог таложења неба

Све је забележено ревносно
Прибира се писар и трава
И нежељено и жељено памте
Сведоци случајни, промишљени геном

Слободно вуци своје тишине
Прећутане клетве или срамоте
Осећања неисказана и страна
Свет овај сведочи трен као и век

Свет је сведочанство
Не испуњива меморија
Спремиште сваке речи
Било испраћене, не формиране

Ниси се провукао незнатан
Иако мали инсект историје
Твоја се псовка зачађила
А врлина просијала на летопису

Свет је овај сведочанство
Саделан да баштини импулсе
И сваки делић тела, честицу
Удостоји сећањем, дакле трајањем






Прво обраћање

У сваком глиненом ћупу
У светској котарици
Воћу донесеном са планине
Месецу пробушеном
Делић заборава стоји

Као страх од квара
Или немоћ да скочиш
Да загризеш дубоко дубоко
У илузију замењену животом
Делић заборава црн

На планети која памти
Која сваки миг региструје
У зони заборава дрхтиш
Да не снађе те сећање
Затурено лице одбачено

Шта је са твојом меморијом
Том свесном одбијању
Да све се испише до краја
Јер крај ужасава
А пред вечношћу зебемо

Јеси ли заборавио звезде
Разасуте око Распећа
У белој задужбини Симеоновој
У међи слободе и уздржања
Јеси ли заборавио звезде




Друго обраћање

Забележен си у капсули
Космичком путнику рађања
Уписан у протоколе полета
Један си од људи позваних
На послушање ново

И пут којим закорачио си
Дрво које си прво савладао
И река, микро-представа тока
Рибе њене за лов постројене
Памте те очима сјаја и немира

Градови поплочани жутом и сивом
Мостови промењене намене
Потез секиром у меко дрво
Тек посечена плућа земље
Између два даха држе те

Жена, она запостављена
И она узнета до трона
Памте твоју посету законску
И ону под оклопом страсти
Записан си хтео не хтео

А ти јеси ли заборавио
Работавшег Саву на негдањем
Ловишту зверова, у материци
Зидова осликаним животима
Јеси ли заборавио работавшег


фото www.milovic.net