четвртак, 27. април 2017.

ЗАПИС О ЛИЦИМЕРСТВУ, ГОНИЧИМА И ГОЊЕНИМА

ЗАПИС О ЛИЦИМЕРСТВУ, ГОНИЧИМА И ГОЊЕНИМА

Мислио сам да никада
Неће прегорети моја ватра
Да енергија неће посустати
Сада сви опрљени речју
Гледају како да ме гурну

Машине за месо
Спремне су и постављене
Слуге умних свиња
Доконо племство и узурпатори
Подмазују њене зупчанике

Смеје се лукавство
Али не само, уз њу љубомора
Пораз сваког покрета
Нуди рајска блага
На узимала давала

Седеће ти и на глави
И преко твога језика
Блатиће друге и вређати
А онда као победници
Оптужиће те за вербални деликт

(Зашто бих ћутао
У дане шизме, раскола
А опет зашто би говорио
Када је немогуће бити у праву)

Сабирају се табори
Неки се ушанчили високо
И око њих тарабама и кочевима
Вичу они што желе
Баш ту градину шарену-лажну

Ево хлеба на столу
То је твој хлеб, сутра
Данас још док си у глади
Каже, препредени, мораш да лајеш
Тако гласно да уплашиш намернике

А све нас је Жича
Прво загрлила па и подигла
У гнездо благословено језика
Ушушкала и нахранила
А ми као орлићи у гнезду

То умилно здраво, осмех
Налик пријатељском
Уствари види само снагу
Колико можеш да вучеш
И колико противника
Да смакнеш

Ево ти вруће чорбе
На столу да децу исхраниш
Омириши, каже улицкани
Али прво да положиш завете
(а завет немам дао сам га Првоме)

А као да нас Студеница
Није као сунце и месец заједно
Обасјала белином
И није нас пробудила
На подвиг духовни и свети

Ми ћемо ћутати кажу
Нека то уместо нас уради
Џелат који иначе благ
У дане када не ради
Деци дели бомбоне
И чека их да порасту

Опет ћемо око хлеба
И оне чорбе омирисане
Кашика, вели угоспођени
Припада теби али сувише мрдаш
Утихни своје енергије
Да те не стрефи гром

А као да већ нисмо читали
Речи Кушанога и непораженога
Речи су у Бога, а речи
Су и хлеб који даје
Па затражи и добићеш
Мани се сребрне кашике

Али већ си од хлеба
Грицнуо и сркнуо чорбе
И кашику сребрну држао
Док је угоспођени
Записивао нешто важно
Твоји отисци су као сензори

Због тога бриде прсти
Језик изгорео је од превруће
Супе и застала трошка
У грлу које треба да пева
Долази сваки по своје

А пружена је рука
Као и звезде падалице
Из угла ненаметљивог злата
Док мењаш перспективу
И разображаваш се из човека
У гладну звер

Нека те онда гоне
Јер иако наизглед миран
Подивљао си и душа твоја
Уместо да се оанђели
Узвери се тајно, неприметно
Зато печати Поезиса тешко трпе
У последњој одбрани срца

Нека те гоне
Да би осетио потребу
За заклоном за покровом Оног
Који разапе небо као шатор
И чека под тендама завета
Да му се вратиш
Прочишћен пустињом непослушања


1 коментар:

  1. Антологијска песма.
    Александар Марић је један од поетички најпрофилисајиних српских песника данас.
    Он, по мени и аргументовано, има посебно место у српском песништву.

    ОдговориИзбриши