недеља, 24. септембар 2017.

МЕТАПОЕТИКА: МАЛО ОПЕЛО ЗА ТРЕШЊУ



Чудесан је отворени видик
Одсуство крошње плени
Види се сада другачије
И ствари и зидине добијају
Пуноћу
Пред стаблом још усправним
Стоји пазитељ порте, редатељ
Савија се као да чини поклоне
Дубоке, до земље
Док товари истругане гране
И сваки пут када се усправи
Погледа у белине одсечених
Грана, које недостају као руке
Да ли је крај сладостима
Које је делило дрво трешње
Сваког маја, шарени украс
Али већ одрасла су деца
Која налазила су заклон у њој
И време као да побеђује
Пред деловањем његовим
Немоћно човек може да се моли
Јер, можда постоји основ за наду
Да се пораз овај преобрати
Да су жиле под земљом
До којих се у малом опелу
Савија домаћин и пазитељ
Још увек живе и пију
Од воде живота и потајно дишу
Да се у пролеће
На местима које ходочасти
Поглед молебника и пазитеља
Покрену и протегну пупољци
Весници нових грана у микро-васкрсењу
Подражавајући образ победе над смрћу
У доба славља и песме наде
Христос воскресе из мертвих
Као да говори поглед
Као да ћутање проговара
Негде поред служитеља
Коме говорим уз поздрав
Оде трешња као да се ради
О добро познатом човеку
А он са мирењем не отпоздравља
Док полаже саксију јесенки у ракље





Нема коментара:

Постави коментар