четвртак, 01. фебруар 2018.

ЈОВАЊДАНСКЕ БАЈКЕ


I

Свет и оно што је од њега
Остало видљиво потања у маглу
Као у пену шлага од ваниле
Слика слична амбијенту тајне
У којој ловац Генадиј са својим псом
Лови хермелине и јаше на сметовима

Не, зачудо није толико хладно
На врхунцу зиме и нема снега
Бар нема за санкање и грају
Замичу под покривач сумрака и магле
Свечари са шареним кесама
У којима носе вино, бутељно црно

Већ су зажигане славске воштанице
И бајка може да се досања
Да се домашта сећање и детињство
У трену баш када је то неопходно
Драгић, био би друг Генадијев
Развлачи хармонику и почиње песма
А пева је бајка, пева је за (не)заборав

Речи песама су обичне али постоји
Магија часа освећење сабраних
Јер бајка се баш у тренутку пише
Боље рећи говори и сан траје
Сви певају и зло не мисле, 
Сви постају део бајке, предања
Некако млади, а тако древни


Свет и оно што се од њега не види
Постаје бајка и нови позив на сан


II

Некада давно, иза тридесет
Иза четрдесет година
Падоше високи снегови
И ноћ је била дубља
И дрвеће високо до неба
Задесили се намерници
То беше петак и самилост
Бубњара удараше своје тактове
Док је човек коме су сметови
Заувек завејали косу
Седео на отоману под иконом

Да ли рекох да беше петак
И трпеза посна и пасуљ мељанац
Са радија је допирало шуштање
Иза гласа који говори вести
Нагласком текшашког ренџера

Некада давно дођоше три госта
У ходочашће на Јовањдан
И пси су лајали негде у брдима
И хармонике и повици повише куће
Која беше сама и готово заспала
У миру који донела је Снежна краљица

Када је заиграла сијалица
Разлетеле су се искре честитања
И четири ватре сабрале су се
Као жишци под образом
Сина пустиње и пророка спасења


Некада давно иза година 

Нема коментара:

Постави коментар