понедељак, 02. април 2018.

БИО - ЈЕСИ


               + Милану Ђокићу

I

Пуштени су снегови
А зима беше блага
И са пуно ведрине
Чини се да је све устављено
Да кући може да се врати
Мештер, а пре свега добри
И то у једину могућу собу
Једино преосталу, суву
Са три прозора која гледају
Ка сунцу које хода
Повијено јануарским данима
И поглед на зимзелена
Вечно витална дрвета јеле
И смреке
И поглед на парк
Негдашњи шанац и бој
И осмехе пролазника и деце
И поглед преко реке
У даљину ка цркви
Василици и небу

Сад пуштени су снегови
По којима ће се наши
Трагови открити и дешифровати

II

Чуда
Око те куће
Чија си душа био
Кајсија повијена увек пуна
Слатког плода
И смокве које никада
Не мрзну
Зеље високо
Као у Кероловој земљи
И џенерика заметнута
Увек са два казана
Обиље хране
За птице небеске
Птице земаљске
Цвеће и тисово дрво

Мирис темпертина
И боја које сабражавају
Виђења и сва чуда
И стварање, постање

Чуда
Око те куће
Чија душа
Био јеси


III

У свету коме је осмех
И свака благост јерес
Потопљеноме у злу
Безазленост зрачио си
Иако тукло је са свих страна
И када те разарало
Одсутво ликова замишљених
Рајски, преметнутих лепота
И крв твоја сопствена
Када носила је отров
Безазленост зрачио јеси
Немерљивост човека
Наслућивао си
И покушаји визирања
И перспективе донели су
Ти патњу и сваку муку
Несамерљивост човека
Који Несамерљивог је икона
Тражио си у пигментима
И стварао дело достојно
Те несамерљивости
Јер и сам, то види се сад,
По несамерљивости
Ходио јеси у свету граница
Који наизглед непрегледан је
У коме осмех и благост
Изнимка су и јерес
Безазлен био јеси

Нема коментара:

Постави коментар