ЕСЕЈ: Свети Јустин Ћелијски - страдални поета

СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ - СТРАДАЛНИ ПОЕТА
(Скромни поглед на књигу «Богоносни христолов»)


Човек страда у овом свету, јер свет какав је сада како смо више пута чули и осетили у злу лежи. Човек домаћин тога света састрадава са светом и бива узроком целукопног страдања у томе свету. Он једини страда са знањем, са свешћу о самом страдању и практично сам је узрочник и главни лик у тој драми. Главни заплет те драме је спасење човека као боголиког бића и самим тим и света коме он домаћинује. Ако је свест о страдању услов учешћа у драми спасења, онда су они најсвеснији међу људима највећи страдалници и трагичари. Један од великих страдалника био је доктор Јустин Поповић, Свети Јустин Ћелијски, Нови Богослов.

Где се обрео Јустин, у воденици смрти. За њега се свет открио као једана велика воденица смрти, која гута генерације без престанка и застанка. Колико је само страдање у спознаји те визуре света, који су други или волели до утопије или мрзели до пакла. Њен жрвањ меље све како у једној песми каже Иван В. Лалић «меље колац и конопац» и све меље без изузетка. Јустин тражи једини могући спас од овог стравичног призора, други призор, призор васкрсења Богочовека Христа. И он пева свет и уједно док га страшним сликама описује, блажи освртом и загледањем у Богочовека који проже ту воденицу и на коме она жрвањ свој поломи.

Где се још нашао Јустин? Усред космичке завере замешене против наше планете, које назива острвом смрти, јер се само на њој, поред свих светова, умире. Колико је само то страдање и у самом разоткривању тог савеза греха, смрти и наговарача. Колике му се само војске спремају да га растргну и да му изједу душу и срце? ( И он их својом боговидом душом све види!) И док путевима земаљским ходи, којег нема «да се у бездан смрти не сурвава», он поје и помиње оно једино ново под Сунцем, и које није ограничено ни временом ни простором, Христа Богочовека, «који је са сваке стране бесконачан и бескрајан».

У свом страдању Свети Јустин Ћелиски суочава сву људску науку, философију и свако друго човечанско батргање и даје одговор. Врло страшан и страхотан, да се све то меље заједно са генерацијама у оној воденици, а да остаје само оно Богочовечанско, оно васкрсно, бело, од греха очишћено. Он осећа сву нагомилану бол, наталожену смрт у човеку и састрадава са Богочовеком, који пуни је човек и пуни Бог, и који без греха сав талог у крви својој и страдању пере и спира. Песник богочовечанске поезије, уподобљава се срни, њеном оку и срцу у коме сва туга бивствује и плаче за свет и све створено, а увучено у замку греха, чији плод бива у умирању.

Све се наше туге уливају у личност Светог Јустина Новог Богослова, страдалника демаскираног света, а из њега излази молитва и песма која пева о Богочовеку и дивној жртви учињеној за свет. Тој жртви богоносни христослов, Јустин затворник из Ћелија принео је своју жртву сву своју поетику и сврстао се међу Богослове, времена који неки упорно хоће да окарактеришу као постхришћанско, а оно је уствари предапокалиптично. Јер време се дели на оно пре Христа и оно по његовом Рождеству, али то друго време је и оно пред Његов други долазак, којим ће се, како је сам Господ најавио, завршити сва историја и време добити конац. Тим концем песма Цркве Христове неће уминути, тако ни њени гласови, а међу њима и дивни пој Светог Јустина Ћелијског.