ЕСЕЈ: О "Завету" Емира Кустурице

ЗАВЕТ ЉУБАВИ И СТВАРАЊА

О филму Емира Кустурице “Завет”


Ако би судили по синопсису или кратким коментарима које смо могли пронаћи у штампи, о филму Емира Кустурице ”Завет”, могли бисмо отићи погрешним трагом и помислити да је то једна мелодрама о одумирању села и очајничком покушају да се пропадање неких вредности прекине или барем успори. Међутим, по пројекцији филма у бископу у Мећавнику, отворила се сасвим другачија слика, која уопште није тако проста и једноставна, већ вишедимензионална и дубока.

Почетак филма је, као својеврстан пролог, јесте судбина сеоске школе, која се затвара јер је спала на једног ђака. Тако барем изгледа. Позадина свега је злоупотреба положаја и позивање на прописе само када то неком лично одговара. Наиме, службеник Министарства просвете је заљубљен у учитељицу и гаси школу не би ли је пребацио у град на службу и тако довео ближе себи. Овај излет у пуко препричавање, је само илустрација тврдње да је овај филм у ствари сатирични осврт на српско друштво у транзицији. Друштво помешаних улога и помереног погледа на реалност, која тиме постаје веома пријемчива за уметнички израз, јер је и уметност поглед из другачијег угла.

Иза јаког сатиричног слоја и безбројних одлично изведених гегова крије се танано високо уметничко ткиво филма. У њему сапостоје два стања људког постојања љубав и стварање. Љубав представљена са, са једне стране стрпљивим чекањем и бесконачним праштањем, а са друге стране готово детињастом, али искреном перцепцијом. Стварање, наизглед, постављено у други план постамент је овог филма и његово везиво. Док је љубавни троугао између деде, учитељице и чиновника комични заплет са готово невероватним епизодама. Адолесцентка љубав Цанета и Јасне иако невина није лишена уплитања света одраслих, који су чини се и превише одрасли и у том одрастању изврнули сваки појам и појаву. Међутим, обе љубави завршавају браком. Што симболизује пуну победу љубави над љубомором, посесивношћу и развратом сваке врсте…

Стављањем у епицентар појма “завет”, који се у ова времена губи и проглашењем брака “хепи ендом”, Кустурица преводи доба метежа и страховите брзине, која се осећа у филму, у бајковити свет сигурности и уметничког погледа на свет.

Стваралаштво се огледа у непрекидном и упорном раду деде на оправци црквеног крова, на готово ритуалном ливењу звона, јер при овим кадровима нестаје брзине и Емирово “вајање у времену” успева сами ток времена да успори. Поменута два тока љубав и стварање сусрећу се на сакралном месту, где стрпљење и праштање добијају свој пуни смисао, младалачки занос и страст своје смирење и озакоњење у вечности. Тиме се љубав и стварање венчавају, али опет не без борбе и отпора света “који у злу лежи”, чија је пројава буквално приказана нападом паравојне формације под командом локалног мафијаша. Они јуришају свим средствима на светињу, братство, љубав, стваралаштво и успевају донекле да збуне и оне који су се окупили ради добра. Резултат ове борбе је да је саблазнитеља свега лако прогутала земља. Али зашто толико силан напад, наизглед на неугледну сеоску цркву брвнару и на људе окупљене, толико обичне и реално немоћне у расподели снага? Зато што их је уметник све ту сабрао ради венчања љубави и стваралаштва на вечност и на поглед разбистрен и непомућену мисију савлађивања времена и смрти.

Али поред стварања , које је и очигледно и љубави као врхунског осећања и вечности о којој човек у времену сања, нисмо поменули још један значајан сегмент филма, а то је сведочење, пошто уметничко делу увек сведочи уметника и његово животно окружење обратићемо пажњу и на то.

Емир Кустурица ништа није сакрио, било да је видео нешто добро или лоше све је ставио пред нас и то у јаком контрасту. Корупцију и правдољубивост, мржњу и љубав, сарадњу званичника са криминалом и непристајање на правила изврнутих вредности. Далеко од тога да има идеализованих ликова и тиме је приказао немирну и готово неухватљиву слику духа времена у коме не постоји прецизно повучена црта између добра и зла. Постоје само стремљена људи ка добру или ка злу. А где се налази данас наше друштво, а и сам човек, Кустурица је приказао символичним сусретом свадбе и сахране на једном уском путељку у селу кога има и нема.

Филм завет и поред многих контраста, доста трагикомике и наглих преокрета ипак велича добро у људима и позива све на што већу природност за коју смо, чини се у великој мери разоружани.