ЛЕТОПИС, МОЛИТВЕНИК, ЦАРОСТАВНИК
(О књизи „Светилник“ Ивана Негришорца, Орфеус, Нови Сад 2010.)
„Светлим, дакле, постојим“!
Ава Јустин Ћелијски
Овако у једној богонадахнутој цртици свети Јустин Ћелијски дефинише стање у коме постоје хришћани. На истом месту он каже: Хришћанин мисли светлошћу, тада и стога је порналазач, зна дубине човекове као и Дух Свети дубине Божје“. Да је то тежња и крајњи циљ књиге „Светилник“ Ивана Негришорца види се још у самом наслову и запису непознатог разносача слетла који отвара књигу.
„Роман једне душе исписан је по небу закучастим рукописом хиљаде облачића, а по земљи милионима светлосних главица расутих по разним временима и просторима“.
Бавећи се унутрашњим светом својих јунака, помислима, искушењима, врлинама, покајањем које остаје као разговор душе са Богом, њиховим сакривеним намерама, Негришорац поступа баш као хришћанин који мисли светлом и коме су дубине човекове откривене. Он као да се бави прикупљањем светлосних честица које су по разним временима и просторима разасуте, а та времена и простори за Негришорца су сами људи, који чине сабор свете хиландарске лавре. Ту су сви који су уградили себе у живот светог, можда је овог пута прикладније рећи, светлог места. (Архондар у души зилот, подрумар у апокрифним мислима, искушеник, књиговођа, расофор, трпезар, игуменијарх, ризничар, кројач, обућар, арсанар, прософор, дохијар, чтец и многи други). Поред анонимних учесника осмовековног континуитета Хиландара, Негришорац, за своје јунаке узима историјске личносоти које доводи у везу са појединим догађајима и то у сврху грађења летописа сакривеног у расуђивању или созерцању самих догађаја. Али без обзира на ову улогу, песник, не одустаје у труду осветљавања душа сваког лика било да је он анониман или стварна историјска личност.
Међу важније догађаје, светлоноша Иван Негришорац, сврстава преписивање „Шестоднева“ Јована Егзарха којег преписује Теодор Граматик, али и одбрану Хиландара од каталонских гусара о којој говори лично архиепископ Данило II, такође светлоноша и аутор средњовековних житија и служби. Ту је и дух косовског боја и по њему задатог завета, Георгије Митрофановић, Јован Рајић, Димитрије Аврамовић, Гаврило Дожић, Матеја Матејић, Дејан Медаковић, проф. Ђурић, Владимир Ћоровић, али и владари Симеон, Александар Обреновић, цар Душан, па чак и пуковник УДБЕ и моћни Недостојник који се у скоријој хиландарској историји спустио без благослова, хелихоптером у манастир што је и у народу заблежено у десетерачкој песми „Десант на Хиландар“.
Поред летописног тока паралелно иде молитвени ток и то кроз исон који прати целу књигу у виду Акатиста пресветој Богородици Тројеручици. За овај молитвени бруј он наводи да је „преписан руком недостојног исихасте“ чиме у духу хришћанских писаца не приписује себи изречену молитву, себе самог у самоунижењу представља као недостојног и на крају декларише као исихасту. Задржимо се на трен код ове речи. Исихаста је човек који упражњава и живи Исусовом молитвом тежећи да дође у духовно стање када ће бити достојан виђења нетварне божанске светлости Исихије. Ова чињеница нас враћа поново на почетак „Светлим, дакле, постојим“. А стих из једног од икоса гласи „Ти си, Богородице Мати, Светлост сама“.
Ако је у осталим деловима Негришорац применио форму која јер најближа драмској, у којој је исписана драма пада и подизања људске душе, Акатист је написан у духу старих српских акатиста који су настали и припадају византисјкон кругу схватања духовнсости и који се одликују неодступањем од проврених модела и узора. То је Акатист који ниједним својим словом не излази из прописане форме, смењивања икоса и кондака, и само понегде у неким стиховима се одражава време у коме су настали.
Акатист наглашава посебно везу иконе Триојеручице са личношћу древнохришћанског песника Светог Јована Дамаскина коме је чудесно исцелила руку, и практично од тада и постала „Тројеручица“, игуманско достојанство које ова икона ужива у Хиландару и улогу Пресвете Богородице у историји свег хришћанства, Свете Горе која њена је башта и чуда која се деловањем овог светог образа Богородице пројавила свету. У 5. икосу Негришорац пева:
„Радуј се Ти. која против зла у бој нас наводиш!
Радуј се, јер путем ка Небеском Јерусалиму заслужнике доводиш!
Радуј се, јер смирене душе уском стазом вере приводиш!
Радуј се, Која блажено магаре, далеким путем, до циља одгониш!
Радуј се, јер миомирисном светињом Атос испуњаваш!
Радуј се, јер чудесном светлошћу Хиландар обасјаваш!
Радуј се Ти, Која заветом мајчинске љубави читав свет озарујеш!“
У њему се види Богородичино заштитништво, путеводитељство, чудотворење, светло и мајчинска љубав којом свет озарује.
У 1. кондаку у стиховима:
„И упркос гордој науци и горком сазнању,
Свему што људски разум тешко, поразно схвата,
Ја се у сновима Твојим вазда будим,
А у њима спаса још има и у твом сину видим брата“
Негришорац по традицији православног подвижништва, одбацује светску науку и тражи усиновљење прихватајући позив Христов упућен на Гори свима кроз молитву „Оче наш“.
Све до сада наведено говори да Негришорац у своје трагање за светлом полази добро припемљен, наоружан знањем историје, познавањем старе књижевсности, добро зароњен у хагиографије, светоотачке списе и редове Старог и Новог завета. Због тога су говорећи о овом делу Ивана Негришорца, у Жичи 2011. Рајко Петров Ного и Јован Делић дефинисали ово певање као певање знања. То је оправдано јер читалац пролазећи кроз овај роман у стиху, како су га још Ного и Делић класификовали, може да сазна многе детаље из историје Хиландара, а са друге стране може видети вешто изнесене податке из разних области од науке до духовнсоти. Али рећи да пева само знање није довољно. Овде пева вера у оно светло које обасјава сваку тајну, унутрашњег бића човека, а шта су тајне историје, старих књига и уметничких поступака наспрам тајне човека.
А сада о самом позвању Ивана Негришорца, као песника да се упусти у састављање овог својеврсног Цароставника, јер дело садржи, слично, Студеничком цароставнику, прво молитве Пресветој Богородици, уместо типика, фрагменте који ислустурју устројство живота у манастиру и летописне списе. У случају ранијих сочињенија оваквих дела у историји, поред псисаца доводе се у везу и личности владара, архиепископа, игумана, великаша, војсковођа, који се појављују или као наручиоци или као заштитници ових дела. Овде тога нема. Песник је сам од људи, у свему овоме и као да се на овом примеру потврђују речи Беле Хамваша које је он забележио у свом есеју POETA SACER, где примећује да су са историјске сцене нестали сви ауторитети и то, како он каже, да су се изгубили заувек или је на њиховом месту сумњива особа.
„Свети круг само један човек чува: Песник“, каже Хамваш и одмах затим додаје да је песник „Чувар свете баштине човечанства, Божанског бивства, коме служи и у чије име влада“. Овде се Хамваш ослонио на учење Григорија Круга који издваја два позвања песника а то су служба и владање. „Јер само онај има право да влада ко себе подреди! Само онај је достојан владања који служи“ и на другом месту „поезија је служба виског реда и влада духом, народом, лепотом и светом“.
Зар у свему наведеном не препознајемо и песника Ивана Негришорца, при томе не мислећи на његову личност, већ у делању, држању и служби. Он се до земље поклања, унижава, брише своје име на местима које га могу одвести у самоузношење и што је најважније храбро сведочи. Он признаје сваком човеку његов значај држећи се правила као и Достојевски у свом Дневнику за фебруар 1876. „Поезија је, такорећи, унутрашња ватра сваког талента“ наводећи у даљем тексту као пример столара или било ког другог делатника као носиоце талената. А ако кажемо по узору на јеванђелску причу, таланата схватамо да сваки човек има дарове од Бога тј. честице светла којима једино може стваралачки да дела. Тако сви, баш сви, код Негришорца, имају право да изнесу своје муке, одушевљење и све оно што крију у души својој. А Негришорац служећи им преноси то у песму.
Да је „овај свет само креста невидљивог пожара“ како је то испевао Филип Жакоте у једној својој краткој песми, осећа и Негришорац и опрезно покајнички, увек у тону кенозиса, самоунижења саопштава, чак уређује поредак ове књиге (влада). И због тога прошива је молитвеним брујем свестан у сваком тренутку промислитељског деловања Бога у свету.
Морамо рећи и то да постоје песничке књиге које предходе овом Негришорчевом повратку светлу. То је пре свега цела духовна књижевна баштина која се у свом предивном сјају открила половином шездесетих година XX века, којој Негришорац и следи, па књига мистике и завета Васка Попе „Усправна земља“, Павловићеве скитије, али и више „Антологија српског песништва“, Лалићев српско византијски круг песама који врхуни заветном књигом „Четири канона, па и Тешићева „Седмица“, Ногово „Недремано око“, Симовићева и Бећковићева обраћања Тројеручици, а по начину увођења малих људи и њихових судбина у поезију и моравски круг песма Бранка В. Радичевића.
У сваком случају Иван Негришорац се вратио свим својим силама оним вредностима за којима је он сам, али и читав српски језик, под јазиком подразумевам народ, чезне да се врати. Он се још на почетку свог песничког пута одрекао свог имена да би све приписао наслеђу Негришораца од којих потиче, да би се том одлуком, хтео он то или не, отворио за читав духовни свет који корени у првом дану стварања, Поезису. У књизи „Потајник“ он се одужио прецима, а у књизи „Светилник“ пружио светла будућим генерацијама, без кога су до јуче, а неки нажалост и сада, тумарале читаве генерације и кршиле своје снаге.
„Он зачу, Богородице мајко, Твоје, од паучине исткане речи“.
На Свету Петку 2011. године
Коментари
Постави коментар