ЗАУПОКОЈЕНА ЗА МИРОСЛАВА ДУШАНИЋА

Да ли и тамо миришу душе ко дуње

Дуње цариградске, новојерусалимске

По које си отишао

Као овде у времену

Које се лагано чаури

У припреми да постане вечност

Дуго си се опирао преласку, путовању

Јер беше превага воље над телом

И превага песме твоје на западним странама

И туга велија за завичајем

Појезном из које у Поезију пребегао си

Да ли су престали болови

Они у телу и они у души

Можеш ли сада да певаш полетно

Или се на то још увек чека

Као одлука већа над одбраном

Подај Господе,

Мирославу од Појезне

Разрешење бола и отпуст чежње

И да му се добро засија

А оно светлу ино да се прецрта

Као неодговарајућа реч

У рукопису живота

Амин