четвртак, 14. октобар 2010.

ПОЕЗИЈА: Ниш, Константин, летописац


Ниш, Константин, летописац
Дејану Стојиљковићу

И дође летописац са пута
Из неке далеке провинције
Са леве или можда десне
Стране реке која истрајава
Да проговори о Царству

А цар беше нашега рода
Ако не од семена оно од земље
И вероваше у баштину
Свога оца и оца његовог
И вероваше у ново под Сунцем

Тако и хроничар за Константином
Узимаше мало од једне па од друге
Стварности човечанства и света
И све их у реалност запертену
Страхом народним преведе

И тако они који идоше за Царем
Видаше ране порушеном телу
А сумњива лица узурпатора
Копаше по лешинама, по крви
Гладни, жедни, сиротиња ума

Док губа на души народној
Проказиваше обале оне реке
И град њен као на кривца
Постављајући локаторе срама
Једнога септембра или марта


Да само још кажемо да овај (летописац)
Дође из старих римских винограда
Потоњих византијских , па српских
Оставивши неколико младица лозе
Па ако се нађе блага падина, нађе

Из рукописа: Византијски вишебој

четвртак, 07. октобар 2010.

ПОЕЗИЈА: Солжењицин, хармоникаш-гласник


Солжењицин, хармоникаш-гласник
Николи Пековићу

Има ли народа добрих и народа злих
И партија добрих или партија злих
Истина кроз речи Солжењицинове
Пробија баријере пропаганде и поље бојно
Као поприште заподенутог рата првом
Уобразиљом на место срца позиционира

А ветар прохујао је кроз ребра
Развучене хармонике и врисак
И звиждук сакривен иза завесе
У сенци која опрхвала је позориште
Дечак у телу мушкарца подиже главу
И показује лице променљиво као музика

Док разапиње тело инструмента
Лице се у представу суда преводи
И труби немо и неумољиво
У другој партији постаје анђелско
Које дува у једра бродоломника
Као спас измољен од светог Николе

Па срџба дубоког тона
И расап свих слатких смрти
Голи се живот пробија и дрхти
Пред представом и надахнућем
Којим стварана је поетика таме
Што претходила је првој наредби
Нека буде светлост

Буни се тада из крви талас
И тело венчано инструментом
Поскакује и тера сан и несвест
Уводи у зону где нада мре
И струже по дугмадима као
По наметнутој грађи и громови
Свуда по Архипелагу, по Гулагу

А лице хармоникаша узнето
Долази аплауз и човек враћа се
Детињем лицу чистом и детињем
Просијалом као у сваког весника
Благовесника извршитеља
По добијеном покајању
Поклоном враћа мач у корице
И осмехује се

Из циклуса Византијски вишебој