понедељак, 20. децембар 2010.


ПРИДОШЛО ВРЕМЕ
(По Миодрагу Павловићу)

Зар није дошао
Прво у сламу пећине
Под надзором ока звезде
Зажигане само за ово послушање

Зар није дошао тренутак
И више него трептај
И више него век, међустепеник
Почетка и коначног испуњења

Зар није дошао тренутак
Да освану чекана обзорја
Сахрањене у књигама пророчким
И свет да добије коначан облик

Зар није дошао тренутак
Да свану благе вести
Уморним створењима пролеће
И место спокоја измољеног

Зар није

четвртак, 16. децембар 2010.

ПОЕЗИЈА: Зрна

ЗРНА

Свака се ревност причини маском
При погледу упућеном дубини
И та зрна Духом узрокована
Тешком муком набадана
Реперне тачке опредељења
Чувамо на површини видљиве
Микро светионике путницима за нама

Свака ревност срасла
Слика је могуће вечности
Али кавга заметнута на земљи
Ставља нас у поље рата
Који не зауставља се
Док тачка вечности не падне
У облику суда на жрвањ
И она зрна не добију позлату

четвртак, 09. децембар 2010.

ПОЕЗИЈА: Јулијан, Градац, Студеница...


Јулијан, Градац, Студеница...

На узвишењу на коме пристаје
Ветар да одмори своја доба
Уз скут цркве Никољаче
Привезана је бела барка
У којој тело је сачувано
Игумана Јулијана

То био је један од позваних
Рибара и душа навикнутих на муку
А бела Студеница је меморија
Васцелог крштења и пута
Лука пристаница и гребен
Са кога полећу крстоноше

И као присуство Симеоново
Што прати несумљиво госта
Који тражи кров или топлоте
Тако и овај Византинац призвани
Као да седи на трону невидимом
Или у пријемници чај приставља

Како ли се борба духова
Над његовим речима окончала
Ко ли се расколио, ко прибрао
Коме ће морати у сне опомене
Коме у сне утехе и охрабрења
А ко припаде укротитељу буре

Да трезни га шамарима ревности
Или да му шапатом спашава
Преостали угрушак душе
Ућутали су људи или се склонили
Као седи архимандрит, игуман
Лавре, учитељ патријарха, Србин

Чије се молитве разливају небом
Док удови се наши у забуни
Везују осудом или бригом
Заћутали су људи, а земља заридала
Утихнуо народ, а реке захуктале
Човек онемео, камен заглагољао

Тај човек беше као и рибари
Не писмен од овога света
И живот његов постаде вођење
Кроз опустињалу земљу
Од мане небеске је хранио
И ситио мале кржљаве птице

Ко ли се расколио данас
Када у Краљеву земља дрхти
И пуцају дебели зидови Жиче
Док Дрина разлива границу
По душама градова и људи
Који гледају на Србију као спасење

Јулијан се родио као Србин
Тражио лека души, лека телу
Сејао њиве припремљене
Семеном Христовог жита
Узнегованог молитвом и трајањем
А уснуо као Србин у Духу

И тиме дошао до споне задате
До неба Ромеја, до предворја
Неког новосазданог града
Који само носи познато име
А ничим се земаљским не може
Упоредити нити описати

понедељак, 06. децембар 2010.

ПОЕЗИЈА: Чудесно спасење, Краљево, земљотрес


Чудесно спасење, Краљево, земљотрес

То била је ноћ, прелаз доба
Баш су утихнула бдења
И негде у мирисима мора
Упалио је воштаницу псаломик
И чувара овладао дозвољени
Дремеж и задоцнели пристигао

То била је ноћ, међу димензијама
Ратар под рефлектором сишао је
На њиву са које се није попео
И орање се преображавало
У таласе и призивало море и југ
А друм се од тога заталасао

То била је ноћ, и јека земље
Расечене као мачем више силе
И сва васељена пре поласка
Небеској литургији окупљена
Да нежно спушта димљаке са кућа
Црепове да баца меком сраном

То била је ноћ, деловање невидимо
Патрон куће придржавао зид
Док се младенац не нађе у рукама
Прозори добијају снагу и држе
Образи светих на себе узимају
Силу стихије и носе куће

То била је ноћ, кратер у светлу
Призвани су неки у клети
На молитву и покајање
Непосредно пре укора и промене
Темељи су измештени и президани
Зидови, нови кровови натриљени

То била је ноћ, промене сенке
У којој је свака трулеж показала
И у којој се сва прелест макла
И маске, и лицемреје, и гордост
Отишле су са светом пређашњим
А у рекреираном остао је човек

То била је ноћ, Бога и човека

четвртак, 02. децембар 2010.

ПОЕЗИЈА: Високи Стефан, Манасија, исихасти


Високи Стефан, Манасија, исихасти
                                  + Ани Ракочевић

Запиши још и ово
Ма како ти изгледала
Ова привидна суноват
И пад мој усред лова
Смрт је побеђена, умрла је

И као што живот хрли
Ка световима обећаним
Смрт се занела у трку
Није препознала ту жртву
И пасху у телу обећаноме

Запиши слободно у Манасији
Јер каиш окамењене речи
Потрајаће преко постојећег плана
А сокола дочекаће жива рука
Која преко мора већ чека

Господар у своме одречењу
У мраку слободом изабраном
Зрна уплетена и брушена баца
У небо и ваби јата светлости
Да сиђу бар надомак срца

А ти узми све за свитак
И недовршени лов и бројанице
Манастире опасане и згарене
Па светлост нетварну, исихију
Сокола оног за облаке одасланог

И запамти смрт је побеђена
Само се заљубљена твар
У свет и коначност његову
Занела у ноћи душе
Само се занела и ништа више