понедељак, 24. мај 2010.

ПОЕЗИЈА: Ратни дневник


РАТНИ ДНЕВНИК

Киснемо као војска заборављена
У блату ничије земље
Ко ће у крупни кадар
Да ступи из шума смркнутих
Да ли нас чује комора
Молитве хоће ли Бог

Киснемо у сивом, у зеленом
Као духови већ у боци
Која пластична и запушена
Чека миленијумско распадање
Ако до тих миленијума дође
Наше ће оружје планути

Овако у сивом и зеленом
У свету сакривених сунца
Расте паника унутрашња
И граби, граби камење срца
Активира детонаторе темпиране
За одложену експлозију у крви

Прокисли смо, пуни и опијени
У обручу тешког самозаборава
Остављени од себе
Сакупљени у легије Империје
Која цивилизује хорде
Што су већ заложиле Престоницу

Да се огреју и вина напију

недеља, 23. мај 2010.

ЕСЕЈ: Диптих творачки Раше Перића


ДИПТИХ ТВОРАЧКИ
Искрица на две песме Раше Перића

Делање, чињење, сочињење дела, стварање, образ прве искре речи, Логоса. Покрета поетике у почетку Бога, у почетку Творца, у његовој недокучивој и необујмивој суштини. Милост над непостојањем и извођењем суштина из небића. Љубав за творевину, благост и дугортпљење. Све то у песмама Раше Перића «Ливење звона» и «Прављење свеће» које чине својеврсан диптих, који слика човеков труд на освештаној њиви задатог, из љубави створеног, света. Главни актер диптиха: биће недокучиво себи, човек, стваралац, делатељ. Делатељ дела у славу Творца, милости, љубави. Кроз њега се слажу елементи и венчавају се, калеме, у условима тешко видљивих резултата и будућности ван власти човекове. У поступку мукотрпном, саможртвеном у динамици, наизглед таме и затамљења. Душа се човекова преко које долази творачка сила, претвара у таму, икону духа над безданом, тело његово у глину предпостања. И светло се на врхунцу зажига, логосни печат, образ и подобије, засветли, засвони срце, орган-пријемник љубави Божје. И би светло и дан први кроз човека балагодетељног оправда се.

понедељак, 10. мај 2010.

ПРИКАЗ: ""Речи о Свечовеку", монодрама Небојше Дугалића


Човечанска и свечовечанска драма

Прошлог викенда је у Краљевачком позоришту изведена претпремијера и премијера монодраме "Речи о Свечовеку" коју је по мотивима истоименог дела светог Николаја Жичког, на даске поставио и извео глумац Небојша Дугалић. Монодрама је изведена у склопу прославе 800 година манастира Жиче, а приход од продатих карата намењен је Добротвоном фонду манастира Жиче.

Ово философско-религијско и по свим караткеристикама књижевно дело Николаја Велимиривоћа многи аналитичари његовог дела, због велике сложености и вишезначности, избегавају у својим тумачењима. Због тога је Дугалић исказао велику храброст хватајући се у коштац са овако комплексним штивом, које у свом садржају садржи само висину и бисер мудрости сакупљене са свих страна света и освештане светлом вере хришћанске. У целом комаду, као и у самом делу, у првом делу кроз приче и наговештаје прилази се тој свечовечанској идеји, да би у другом делу свет био и виђен очима свечовечанским. Кроз приче Ананде Вран Гаврана провејава идеја о свебратству, о близанаштву свега што је створено, било да су то минарели, птице, биље или други људи. Дугалић је својим избором успео ту идеју разради и објасни, као што је у другом делу прогледао и проговорио речима Свечовека, објаснивши, цитирајући Николаја, да је Свечовек "оно што у лопову не краде и оно што у у паликући не пали... " Свечовек је оно добро и врлинско, оно исконско неискварено и неогреховљено у дубини сваког човека и што је најважније сваки је човек позван да ка њему крене и спере сву љагу која је на имену човечијем, као што је и Богочовек Христос, који једини од људи беше без греха у жртви својој победио смрт и отворио двери бесмртности.

Небојша Дугалић је ставио сав свој таленат и биће у службу речи великог мислиоца и светитеља, нашега доба, јер се није при извођењу користио сценским триковима, нити неким другим ефектима. Сценографија је била сведена и буквално уплетена да не би дозволила извођачу да се у било ком тренутку понесе. Сама та редукција елемената сцене, па и музике која је била веома ненаметљива, осликавала је уздрање и није много скретала пажњу, јер све је било у сврху, преко светитеља, примљених речи. Све је било подређено речима дубоких истина, јер и боја његовог гласа који је био основни истурмент казивања био је умирен и звучао је као исон који прати велику химну Богу, кога овом монодрамом поред аутора и пријемника "Речи о Свечовеку" Николаја Велимировића, са великом храброшћу слави и глумац Небојша Дугалић.

уторак, 04. мај 2010.

ЕСЕЈ:Поводом канонизације преподобног Јустина Ћелијског


СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ - СТРАДАЛНИ ПОЕТА
( Скромни поглед на књигу «Богоносни христолов»)


Човек страда у овом свету, јер свет какав је сада како смо више пута чули и осетили у злу лежи. Човек домаћин тога света састрадава са светом и бива узроком целукопног страдања у томе свету. Он једини страда са знањем, са свешћу о самом страдању и практично сам је узрочник и главни лик у тој драми. Главни заплет те драме је спасење човека као боголиког бића и самим тим и света коме он домаћинује. Ако је свест о страдању услов учешћа у драми спасења, онда су они најсвеснији међу људима највећи страдалници и трагичари. Један од великих страдалника био је доктор Јустин Поповић, Свети Јустин Ћелијски, Нови Богослов.

Где се обрео Јустин, у воденици смрти. За њега се свет открио као једана велика воденица смрти, која гута генерације без престанка и застанка. Колико је само страдање у спознаји те визуре света, који су други или волели до утопије или мрзели до пакла. Њен жрвањ меље све како у једној песми каже Иван В. Лалић «меље колац и конопац» и све меље без изузетка. Јустин тражи једини могући спас од овог стравичног призора, други призор, призор васкрсења Богочовека Христа. И он пева свет и уједно док га страшним сликама описује, блажи освртом и загледањем у Богочовека који проже ту воденицу и на коме она жрвањ свој поломи.

Где се још нашао Јустин, усред космичке завере замешене против наше планете, које назива острвом смрти, јер се само на њој, поред свих светова, умире. Колико је само то страдање и у самом разотривању тог савеза греха, смрти и наговарача. Колике му се само војске спремају да га растргну и да му изједу душу и срце? ( И он их својом боговидом душом све види!) И док путевима земаљским ходи, којег нема «да се у бездан смрти не сурвава», он поје и помиње оно једино ново под Сунцем, и које није ограничено ни временом ни простором, Христа Богочовека, «који је са сваке стране бесконачан и бескрајан».

У свом страдању Свети Јустин Ћелиски суочава сву људску науку, философију. И свако друго човечанско батргање и даје одговор. Врло страшан и страхотан, да се све то меље заједно са генерацијама у оној воденици, а да остаје само оно Богочовечанско, оно васкрсно, бело, од греха очишћено. Он осећа сву нагомилану бол, наталожену смрт у човеку и састрадава са Богочовеком, који пуни је човек и пуни Бог, и који без греха сав талог у крви својој и страдању пере и спира. Песник богочовечанске поезије, уподобљава се срни, њеном оку и срцу у коме сва туга бивствује и плаче за свет и све створено, а увучено у замку греха, чији плод бива у умирању.

Све се наше туге уливају у личност Светог Јустина Новог Богослова, страдалника демаскираног света, а из њега излази молитва и песма која пева о Богочовеку и дивној жртви учињеној за свет. Тој жртви богонсони христослов, Јустин затворник из Ћелија принео је своју жртву сву своју поетику и сврстао се међу Богослове, времена који неки упорно хоће да окарактеришу као постхришћанско, а оно је уствари пред апокалпично. Јер време се дели на оно пре Христа и оно по његовом Рождеству, али то друго време је и оно пред Његов други долазак, којим ће се, како је сам Господ најавио, завршити сва историја и време добити конац. Тим концем песма Цркве Христове неће уминути, тако ни њени гласови, а међу њима и дивни пој Светог Јустина Ћелијског.