петак, 30. децембар 2011.

ПОЕЗИЈА: Дамаск, Бејрут, Васкрс


Дамаск, Бејрут, Васкрс

Не можемо никада да заборавимо
Да из тог града пут Свете Земље
Кренуо је извесни Јован Исцељени
Који са собом понео је два образа
Пресвете Богородице и дар песништва

Данас усред Ливанских шума
На аеродруму запојали су тропар
Песму узвишену Христовом васкрсењу
На језицима крштеним и позваним
На службу и живот без конца

Како је смешно из овог ракурса
Гледати на узјогуњене народе Запада
Преузнесене у љубомори и сујети
Како је страхотно одавде гледати
На расрђене народе Истока
Који граде и руше град по град

Тај позив оваплоћене звезде
Поетике кроз коју све је постало
Па вере утеловљене у ноћи зацељења
Одсечене руке, чуда на једном песнику
Који ће се и оцем Цркве назвати

Не чују разјарени и погорђени народи
Заузети ратом у име Бога
За кога су сви сазнали да је Један
Али не схватају његове поруке
Кроз пророке убијене и песнике помиловане

Христос воскресе, Христос анести
Виче древни језик и носилац
Из арапског грла излеће Феникс
И опомиње на лепоту јединства
Које збива се када на облацима се појави

Онај који облаке начинио је да су му кола

уторак, 13. децембар 2011.

ПОЕЗИЈА: Срушена кућа, земљотрес


фото: Иван Терзић



Срушена кућа, земљотрес

Не поседујем ту храброст
Да одем на место знамења
Где бих тужио за детињством
Као ни да прихватим одлазак заувек



Простор у коме сенке бледе
Кућа у којој растао је свет
У трусној опомени преселила се
У трагове тешко распознатљиве

Остала је само осмишљеност
У непознатом памћењу
Где су неки људи отишли
Да живе у облику замисли

У шуму тишине која је могућа
Само у децембру наслућујем
Тај свет устројен невидимо
У савршенству сваке идеје

А покрете света чулног и датог
Осећам као талсе узнемирења
Као цунами, ураган заротиран
Или земљотрес ниспослан у зору

Да нас пробуди у просторима наде

ПОЕЗИЈА: Цареви, братство, Руми


Цареви, братство, Руми

Један Персијанац у мени је
Одмах видео свог брата


Ако причамо о слави
Ту био је Дарије Велики
Који поштовао је сваку веру
И сваки храм богато даривао
А свештенике њине питао
О судбини, Богу и киши

Одавде се на далеку страну
Упутио Александар Велики
Који у сваком народу по град
Имењак градио је и библиотеке
Подизао и језике питао
О судбини, Богу и ветру

Ако причамо већ о Великима
Константин за кога сумњају
И да је Србин подиже град
Као мост светова да имају
Где да се склоне и храмови
И свештеници, војници и песници

Такав песник беше и Руми
Који обиђе све богомоље
И све књиге упи у себе
А Бога нађе тек у свом срцу
Сакривеног као семе које чека
Светло молитве и влагу покајања

Такво је семе у срцу Персијанца
Препознало семе у моме срцу
Која се на први поглед збратимише
Без обзира што су нам језици
Помешани, а боја коже у валерима
Који се излише из кода Адамовог

петак, 02. децембар 2011.

ПОЕЗИЈА: Поље, храм, Aдађо-Албинони

Фото Иван Терзић

Поље, храм, Aдађо-Албинони

Сваки пут кад кренем
Трагом свог ребра прислуженог
Гледам у пете и тражим
Змијски сплет што привија се
Као аргумент за прародитеље

Гледам у времену, тачки
Потамнелој у светлу, тресу се
Плодови и падају у недра
Генерацијама људским и мекоћа
Са тврдим ухваћена у грчу

Трагао сам у пољу
Међу ратарима који ђубре
Јесење њиве огољене и жуте
Помолио се за мало птиче
Фазана чије је крило сломљено

Коме је лет привремено одложен
Као наша вечност што чека.
Поред поља је река у тихом брују
А музика нечујна сколила
Небо и земљу и свира у клети

Гудало виолине забада се у ребра
Из њих крв, вода и непозната твар
Засађују поље у коме лутам
А налазим тиху византијску цркву
Смерно положену понад поља

Њене куполе хватају сунце
На западу, на заходу, у умору
Док душа дрвета покренута руком
Монахиње чији корак је и ритам
Брују реке додаје откуцаје

Трагао сам у пољу жутом
Нашао срце молитве, пој реке
И образ промишљене вечности
Душу целину моју одбеглу
У семену којим изнова ничем

ПОЕЗИЈА: Вршац, немир, Кармина бурана

Фото: Бојан Миловић

Вршац, немир, Кармина бурана

Тај врт да ли је био налик
Листопадној шуми која до тог трена
Није видела ни ветар, ни зиму
Да ли остала је гола као ми
Несвесни до тада природе и жеље

Усељавају се мисли разне и стид
Страх почиње да добија обрисе
И позив по скривању у свету
Који сав види се и не уме
Да крије нити да лаже

У шумама почињу да се настањују
Виле, разне страхом испредане
Приче, док губим ватру и воду
А ваздух и земљу стежем
У грчу тражећи узрок свему

Хор човечанства запевао је
Страсно и силно после уздржања
Пале се рефлектори дискотеке
Сија около парк и пада на дрвеће
Разнобојна треперава светлост

У градској смо шуми
Испресецаној задатим стазама
Драма се дешава на клупи
У покретима кореографије
Жеље за поновним оцеловљењем

Безуспешно се сударају принципи
Целине која тражи пуноћу
Пуноће која жуди за целином
Смирују се светла и хор сада тихује
А у немиру човек и човечица

Немиру који немире немира рађа