среда, 30. мај 2012.

МОЛИТВА СВЕТОМ АМВРОСИЈУ МЕДИОЛАНСКОМ ЗА СПАС ИТАЛИЈЕ ЗЕМЉОТРЕСОМ ПОГОЂЕНЕ



У дану када се са прахом поравнава
Труд и молитва прелази у вапај
Док игра земља под погледом Господњим
Застиђена уместо људи и престрављена
Указаном сликом људских непочинстава
Молимо ти се свети Амвросије
Коме пчеле у уста дадоше сладост
Још као младенцу у колевци
Заслади овај мук и страх и дрхтање срца

У ноћи док тешко дишемо под шаторима
Као некада народ изабрани у пустињи
А из својих домова изгнани и пусти
Док руку се наших дело обрушава
И нестаје у трену изазваног гнева
Теби се свети Амвросије окрећемо
Да викнеш и повучеш црту
Добро од зла, врлину од греха да одвојиш
И покајање наше примиш и заступиш нас

У доба суда када уметност наша и историја
Прима знамења пораза и браћа наша страдају
И пресељавају се у свет други плаћајући скупо
Својим животима за стање у које дошли смо
Да ли се нађе седам праведних док још стрепимо
Као некада Аврам у смелости пред Богом
Коју и ти свети Амвросије имао јеси и имаш
Заузми се за наше градове и преобрази људе наше
Да у суду не пропаднемо и помиловање добијемо

Свети Амвросије медиолански на западу познат као свети Амброзије милански столовао је као епископ у Милану у четвртом веку.

понедељак, 28. мај 2012.

ПЕСМА РАТНИКА






Деспот Стефан Лазаревић




Ми смо ратници
Које су водили безбожни
Цареви
Ми смо ратници
Као и ви Ђурђије, Димитрије
Меркурије

Ми смо деца
Одрасла на бојишту
Животи као струне
Ми смо деца
Као и Макавеји, као
И Прокопије

У нашим рукама
Наоружане речи
Речи тужне
У нашим устима
Усклици јуриша
На ветрењаче

Зарасле су нам
Читанке и пера
Заломила
Зарасла су нам
Уста за бол
И страх

Ми смо ратници
Као и ви Ђурђије,
Димитрије, Прокопије
Ми смо ратници
Као и ви Лазаре, Дечански
Милоше

Ми смо песници
Наше су речи меци
Наше су речи молитва
И наши саборци
Пали већ су постали
преци

                       

петак, 25. мај 2012.

ПАМЋЕЊЕ ВОДЕ




Вода, која нас памти
Неприметни сведок смелости
Који нас записује тајно
И памти наге, нашу кожу
Изложену урођеном сраму

А ти си део ње
Покретом вештог пливача
Срасла си са планетом
Твоја утроба је од посебно биране
Воде живота саздана

Док се у мени
Сударају светови и множе
Непрекинути низови речи
Који семене беспућа
И одржавају далеке светлости

Та вода која памти
Мене неодлучног у вертикали
И тебе поринуту у хоризонт
Кружи порфирна телом
И даје тактове за нова сазвучја

четвртак, 24. мај 2012.

КАМЕНА ЛИТУРГИЈА


Храм на Превлаци Светог Архангела Михаила



Каменом корабљом
Отац Серафим
Име му од анђела
Крмани

Површина мора
Подражава звук звона
И прилази тихо
Та негоћ воде стихија

Наши се погледи
У камени под сврставају

А звоник
То камено једро
Сведено намени
И док мирује
Њише околину

У ритму Богоотривења

ОСТРВО


Острво је својеврсно чудо
Тих пет метара изнад воде
На њему стан рибарима
И престо распетог божанства

Около вода, мирна као свака
Сила без конкуренције
И само танко стакло површине
Дамаре дубина претвара у нежност

У доба спуштања ноћи
Неприкосновена је тишина
Која сваки немир може да сможди
Или испрати с ветром на путовање до јутра

Острво, то је милост воде
Или послушање твари од почела
У сваком случају милост је
И уточиште озеблих изгнаника

среда, 16. мај 2012.

БАШТА


Можеш ли да замислиш башту у мају
Када после топлог миловања
Наступи хлад са севера накупљен
Као освета за поражену зиму
У којој су се воћке плодом окитле
Из чије земље расечене унакрс
Избија васкрсење преминулог семена

Можеш ли да запеваш у часу пораза
Стару песму забележену на срцу
Земље коју још увек једе коров и трн
У завичају који нестаје наочиглед
Страхујући да следећи излазак светла
Неће затећи ретко преживело памћење
На коме трепери још побеђено време

Можеш ли док плевиш траву и цвет
Отварајући пут хранородном биљу
Да осетиш мирис будуће жетве
Која не следује само теби, већ и буби
И птици која пева упркос облаку
Чак и оном који ни певати не зна
И оном који нити сејао је нити убирао

Можеш ли док те киша куца по рамену
Да пређеш преко дана и ноћ замислиш
У којој мирисаће јагоде на столу
Која шљиве у казану претвара у пекмез
Под шкиљавом сијалицом која рађа сенке
И бели траг који казаном оставља
Велика букова варјача над огњем

Можеш ли а да те не савлада трен
Смело да уђеш у башту и помилујеш
Тек винуте засаде јабука и дуња
И захвалиш се на шљивама и џанарикама
На скромном роду и младим крушкама
Које први пут одазвале су се призиву
Па цвет и још сићушан плод нуде

Можеш ли да благосиљаш и кајсију
Која се деценију огласила није
Као и кромпириште у коме већ гора
Наговештава буру под земљом и сласт
Да благословиш сваког и све који узеше
Од скромног рода који се умножава
По потреби и претиче га дванаест котарица