петак, 16. октобар 2009.

ЕСЕЈ: Сталкер




ВОДИЧ ЗАБОРАВЉЕНЕ ВЕРЕ
Један поглед на филм “Сталкер”, Андреја Тарковског

Сталкер! Реч, готово непреводива. Сами назив дела, тако дубоко иза мноштва велова, испод нивоа вода. Овај филм, Андреја Тарковског сврстан је у жанр фантастике. Док неки многе тренутке описане у филму тумаче као магијске. Ово је покушај да се прикаже другачије тумачење, односно другачије осећање овог уметничког дела високе вредности.

“Сталкер” је препун уметничких слика, која се не могу тумачити, објашњавати, већ само осетити. Једна таква слика је тренутак када невидима сила враћа нестрпљивог путника, који је кренуо пречицом, уместо током који подразумева живот, тачније животни пут до истине и откривања смисла. Мада сами путници имају друге замисли и обичне световне жеље или научничке амбиције. Сам амбијент у коме се дешава радња филма је слика. То није свет после нуклеарног рата, како неки доживљавају апокалипсу, већ свет уморен и већ унапред нестао под травом и обрастао растињем. Модерна цивилизација је ту побеђена и пре него што је мислила. Од свега што је у њој живо остала је једино “Зона”, али о њој касније. Још једна слика супериорности природе, у ствари Божије творевине, над вештаственом природом приказана је као потопљени мермерни под по коме се налазе разбацане разне ствари наше уобразиље, помешане са стварима греха, али и стварима поштовања светости. Сама разноврсност тих предмета је је слика човеког блага. “Где је благо ваше ту је срце ваше”, а самим тим и бесмртна душа и човекова вечност.

Символике има исувише, а протумачићу само оне са чијим се досадашњим тумачењима не слажем. Прво бацање ораха завијених у платнене траке. То није магијска радња, како је вероватно многи виде. Зашто није? Јер водич ништа од тог бацања не тражи. Он је смирени водич, проводник виших сила које он слуша и “чија воља никад није иста”. Какав је то орган који поседује водич. То је орган вере. Он верује. А када се говори о вери, место магије заузима мистика. Енергија која избија из саме дубине бића и не само дубине већ суштине из образа и подобија, по којој је човек створен. Мистика, дакле, а не магија.

А сада о “Зони”. То је просторија, а на крају се види и да је храм, у којој путници траже утеху. Нису то обични путници. То су људи који беже од света, али су и даље за њега везани. Један представља модерну уметност, а други савремену науку. Само чудо испуњења њихових нескривених и скривених жеља, њих не задовољава. И тај неуспех њихов приказан је понављањем, готово индентичне сцене у кафани где се водич и путници састају и у истом стању духа растају. Тарковски није хтео подробније да описује саму “Зону”, јер она “ради” само на човекову веру. Та вера се код путника показала као краткотрајна и површна.

Сама сцена-слика која приказује водичеву собу препуну књига прича о темељном образивању његовом. А књига у постељи, која се појављује још једном на крају филма, сигурно је библија. И исповест водичеве жене, да је пошла без речи за њим упркос противљењу родитеља, на неки начин символизује окретање Путу, Истини и Животу, уствари самом Христу. Водичево очајање и краткотрајну сумњу, баш блажи супруга која изражава спремност да пође са њим у “Зону”, што је и символ праве брачне жртве која је се и полаже на спасење оба супружника.

У филму нема ефеката, разних појава и приказања. Он стоји у реалности, у времену и простору обогаћено духовношћу, коју ми некада осећамо, а некада смо за њу безосећајни. Само задња сцена када девојчица помера чаше на столу не дирајући их рукама, може да одведе човека на крив пут. Протумачимо сцену. Девојчица чита црну књигу обележену на више места. То је библија, јер се Свето Писмо чита тако. Свакодневно глава из јеванђеља, глава из посланица или како ко има темпо или молитвено правило, па је књига из тог разлога обележена на више места. Са стола из посуде се вије дим, тамјан, а девојчица док чита носи мараму на глави по правилима православне цркве. У библији пише да ко буде имао довољно вере моћиће и горе да помера. Девојчица препуна те вере усмери своју вољу на чаше и оне се померају по столу. То је једино место на коме је буквално приказана пракса православне мистике. Али и ова сцена је символ и није буквална радња, јер као буквална нема никаквог смисла. Дакле давејчица нема паранормалне моћи, не помера чаше телепатијом, већ мистичном силом вере.

И тако неко ће и даље сматрати да је апокалипса нуклеарни рат или разорење света, а ми православни, убрајам и Андреја Тарковског, видећемо у њој испуњење времена и свршетак историје света каквог га познајемо и каквог га у многоме чинимо.

ПРИЧА: Платно јутра


ПЛАТНО ЈУТРА


О слободи треба говорити. Шта је то слобода? Је ли то безгранична пољана, на којој играју наше мисли као дивљи коњи? Могу ли се моје тихе, смерне мисли увек прибројати тој снази, тим сапима у трку, тој радости? Или повремена ускогрудост, рекао бих, која као коров заузима пашњаке немилосрдно?

Моја буђења све су комплекснија. Састављена су од многих питања, чији се низ наставља све до хладног млаза воде у кади. Тада, наравно својевољно, лице изненадим новим даном и схватим да време је да тиху молитву кажем. Не баш кажем. Да потече, онако без речи, као стање благе захвалности. То траје до сусрета са огрубелим фротирским пешкирoм. Када га одложим могу и да се прекрстим и поздравим самога себе у одразу мојих слика. Оне су увек спремене да уместо поздрава покажу неки нови детаљ, мени промакао. Изненађења која ми приређују дела рукодеље моје, моје запитаности, некада су само, до сада непримећени односи површина или нова готово микроскопска пукотина на бојеном слоју. Односи сведоче несагледивост стварања и оне слободе с почетка јутра, а напрслине тешку руку времена, бору на делу, на лицу које сам свикао.

Ритуал јутра смањује моју запитаност и сужава слободу на врло уску меру. Стављам лонче пуно воде на ринглу шпорета и седам пред штафелај доручка. На њему једна слика, увек једна иста слика. Неко би помислио да је на њој престава мртве природе, рецимо са чашом млека и нарезеним хлебом , поред тихих јабука и тек назначених гербера у позадини. Не. Платно јутра садржи, тек неколико, на први поглед апстрактних форми. Оно је само дубина. Дубина наступајућих минута, нестворених суштина. Оно је само грађа за будућа дела, онако започето пре много јутара, када су и питања била мање сложена и проблеми лакше решиви. Површина платна подмлађује се сваког јутра и белина његова све је блиставија а тама његова све је гушћа. Крајности његове све су даље, као и разлика моја два супротна стања: стварања и учмалости. Вода брзо проври и немам много времена да се одлучим како ће овај дан почети бљеском или тамом. Кашичица кафе, кашичица шећера и честица тамјана која подиже танак стуб миришљавог дима уз лонче. Надолази тамна плима и све ми је ближе. Кротим је у шољи два пута веће запремине но што је има напитак. Окрећем леђа платну јутра и лагано уносим топлину у себе. Топлину, готово црну, покушавам силом ума да преведем у буђење и углавном успевам.

ЕСЕЈ: Стваралац као витез вере хришћанске


Александар Марић

СТВАРАЛАЦ КАО ВИТЕЗ ВЕРЕ ХРИШЋАНСКЕ

Дефинисањем глобалних војних савеза и економских сила које намећу начин и правила игре било у погледу ратовања или трговине и попуштањем и готово укидањем суверенитета држава и све већи осећај да се чак и велике државе не могу одупрети потапању у једно безлично море у коме је једини дозвољени облик живота потрошач, отворило се једно поље које нам једино остаје, као у давнини када је остатку царства српског и целој тадашњој Европи остало једно поље судилиште Косово, тако је ово данашње поље одлуке поље културне борбе. Један сегмент те културе који и сведочи колико сама култура прати ток времена је поље стваралаштва. Плодови тог стваралаштва зависе од духовоног стања и самог усмерења уметника. А квалитет створеног зависи понајвише од саме датости ствараоца као носиоца Богом датих таланата, који су уствари она покретачка сила која покреће човка сазданог да ображава силе творачке и стваралачке, и још зависи од личне вере и опредељења . На то ко ће бити уметник не може утицати околина, образовање или било шта друго, већ је то воља Божија, призив. И сада, ако је вера уметникова у сржи културног наслеђа и у самој искони православне вере можемо са сигурношћу утврдити да имамо витеза тешког оклопника. И ако је наоружан истином и његово сведочење није лажно и није пуко помодарство онда можемо рећи да је то непобедиви борац слободе. И ма како он нама деловао на први поглед или пак као он сам себе доживљавао дела која он ствара због честица истине и слободе не пропадају. Сиво море глобализације потопиће све слабо у вери, танко у у истини, све везано за земаљско ововремено, јер ово море и јесте испљувак погубног духа времена, о коме је писао и говорио преподобни Јустин Ћелијски. А све што је вечношћу венчано, а вечност је истина без прашине лажи и љубав без осипа мржње остаће недодирнуто духом времена, мада шибано и искушавано и непотопљено сивилом, мада призивано и на разне начине подмићивано. Наш витез оклопник који без штитоноше и најамничке плате јуриша пољем и доминира има у Господа надање у једину плату: усиновљење.Ми морамо да стварамо непрекидно, да стварамо да сведочимо истине које нам се у тренуцима милости Божије откривају. Нема дефетизма „Није све пропало када пропало све је“ пева Рајко Петров Ного, а високи глас српски Његош „васкрсења не бива без смрти“. И када смо били запљускивани азијатским морем са свих страна уочи косовског боја и касније у деспотовини развио се интезиван културни рад који је начинио један талас духовоности и културе на којем смо вековима после у ропству и без своје државе градили свој индетитет и сачували право лице хришћанског народа. И зато непрекидно стварајмо и будимо под барјаком онога за кога су се многи порадоваи да је умро на крсту, а после по великом човекољубљу у домостроју спасења васкрсао и вазнео се на небеса и сео са десне стране Оца. Да се ми Исусом Христом храбримо и именом његовим на уснама стварамо, јер он нам проби пролаз из воденице смрти и нашем животу па онда и стваралаштву, којим последујемо у уподобљавамо се, даје предукус вечности Новог незалазно дана славе Божије.
Господе нека би наше стварање било богочињење и вазда плод духа истине и правде.Амин.

уторак, 13. октобар 2009.

ПОЕЗИЈА: О вечности



О ВЕЧНОСТИ

Понекад мислим
Биће сам вечно
Безвремено
У постојању
Безпросторном
А тело од воде
Ври
И ово мало земље
У зони неспокоја
Оставља




Певам песму
Лишену страха
Нечистог поређења
Винуту Вишњем
Песму која би вечност
Која би тренут
Погледа недреманог ока
Песму безбрижног
Путника
Надомак коначишта
У видокругу бунара




Као што се
Растаче дим
Топи восак
У близини огња
Нека се развеју
Речи лишене
Вечности
Осуђене за гордост
Нека се разбеже
Бјеси слободе
Некорисне и смртне



Као оседела
Поља маслачка
Чекају речи песама
Ветра-сејача
Семена
Нове жизни
Да пронесе светом
Зелене воде
Плаве границе
Вечности




Бисер да сејем
Узалуд
Речи да пратим
Беспутно
Дане да пуним
Ништавилом
Нећу
Живот да градим
Лажљиво
Истину да помињем
Лицемерно
Језиком србским
Празнословим
Нећу
Песму за награду
Веру за вечеру
Оца за титулу
Брата за кућу
Да мењам
Нећу

уторак, 06. октобар 2009.

ЕСЕЈ: Песме у пламену


Александар Марић

ПЕСМЕ У ПЛАМЕНУ
( О поезији Слободана Ракитића)

Слободан Ракитић је почетак свог певања обележио својеврсним самоунижењем својственим православним подвижницима који су своје ја унизили пред Богом. Он себе поистовећује са „листом прашне књиге“, глас свој за непротребним сматра и лику своме даје будућност у грумену глине. Тиме је испунио све услове за повезивање са златном књижевном линијом српског средњег века. И сама слика из песме „Сопоћански анђео“ као да из тог времена бива пришапнута „Ти зиду, најзад, даде крила“. И као да се песник, путник, припрема за путовање духа и песме, трага за својим и обраћа се Своме. Тражи снагу и моли из позиције „семенке што без Бога пати“. Или када кроз питање даје оговор у песми „Смрт у гори“ дивећи се свету узноси хвалу Творцу и Редитељу:

„чија то рука све узгаја“

На ове речи се надовезује песма „Врт у коме краја нема“ где песник свет пореди са оним завичајним и оним празавичајним, рајским из кога потекао је човек. Сами наслов књиге „Свет нам није дом“ указује на рајско порекло човека и његово изгнанство и странствовање у свету. Песник осећа сав удес човечански и кроз њега сагледава могући спас или казну. То је низ апокалиптичких песама, које као да су увод за откривења која тек треба да уследе. Песме ту прелазе у молитве и све су чешћа обраћања Богу, не ма којем Богу, већ спаситељу којег чекамо да доврши домострој спасења и прекине студ и избеглиштво човека.

Стваралаштво Слободан Ракитића креће ка откривењу, оном траженом, чежњом којој краја нема. И ако на врху језика, још неречена, а позната реч оземљена припрема песнику кодекс да би „Уста из таме“ проговорила светлом:

„Пред зверима да истрајеш!
Да реч не кажеш пред немуштима!
Да не гледаш , рекох ли,
Пред слепима!
Да не корачаш пред хромима!
Да воду не пијеш пред жеднима!
Да никад сит не будеш пред гладнима
То је твој удес.
На то да свикнеш,
Јутром и вечером!“

То значи да почиње бдење, подвизавање, непрекидна духовна вежба која је потребна да се тражено задобије и да се двери замандаљене смрћу одшкрину. Песник узима улогу геометра сакривене земље, постаје трагалац за темељима предачким и увек молитвеник, онај који хвалу узноси Творцу који је за њега више глас који открива места сакривена, боље рећи сахрањена „Под земљом и под водом". Похрањена као меморија, као сећање на труд покољења прошлих утканих тајанствено у садашњост, у ген који поета носи као благослов, али и као коб. Храмови и градови сравњени у свом величанству се уздижу пред песником, јер он не користи матерјалне доказе већ оне невидљиве, невидиме јер биће му је увезано са меморијом земље и воде. Тиме се Слободан Ракитић трагајући по развалинма труда предачког и обилазећи антологијски одабране честице истине и стваралаштва које су Промислом победиле време, духовно спремио за круну познања завета "народа оног који је у тминама".

Тај завет је сабијен генијем народног песника и одуховљен исихастичким учењем Синајита у два десетерачка стиха:

„Земаљско је за малена царство
А небеско за век и векова“

Слободан Ракитић се уводи у витешки ред косовских песника. Његова поезија књигом „Тапије у пламену“ сврстава се у циклус свекосовских песама, који време не познаје и који само вечним и уневерзалним гради и дозиђује. Ракитић постаје проводник „језика овог без огња", који осиромашена данашњица нуди заточницима језика у „језик у невидљивим знацима“ којим изрециве су више појаве , у коме постоје стања којим се у вечности истрајава.

Гори историја знана и незнана и оно за шта мислисмо да смо власни претвара се у пепео.

„ Хуји Бог
Над тапијама нашим
У пламену“

Гласом пророка са Патмоса проговара Ракитић и даје на знање да тиме што Бог распирује пламен и пепео разноси показује да само Бог може тај пламен да укроти и пепео разасути поново у истину састави. И ево правог одговара због чега Слободан Ракитић у својој поезији не престаје да се моли и указује прво на удес, а потом и спасење које једино могуће у Господу Исусу Христу.

Слободан Ракитић је молитвеник, пророк, поета с Ибра, једне од рајских река и символа протока и пролазности земље и непролазности речи завета задатих једном да вазда песма живота буду.